Od čega je napravljen univerzum? | Objašnjenje Higsovog bozona

Suštinski, nisu ništa objasnili. Kreće se čestica kroz Higsovo polje, i nekako dobije masu, kažu naučnici, u maniru malog Perice. Kažu i, da čestica dobije masu, krećući se kroz Higsovo polje, na sličan način, kao što pri kretanju kroz vodu, nailazimo na otpor same vode. Ako sve sagledamo objektivno, naučnici ne znaju , šta se doista zbiva. Ali ono, što me je zaprepastilo, naučnici čak i ne znaju, kako nastaje kvark (čestica), iz kvanta energije.  
Svi znamo, da se u pravcu kretanja čestice, koja dostiže brzine , bliske brzini svetlosti, prostor sve više skraćuje, a vreme se usporava.  Prostor ispred čestice izgleda kao levak ; sve se više sužava u pravcu kretanja čestice. Samo, što u tom levku, treba zamisliti mnogo manjih levaka. Kad čestica uđe u jedan od tih manjih levaka, prostor se još više skraćuje. Prelazi se potom u još manji levak, gde je prostor još suženiji, i tako, do trenutka zaustavljanja vremena, tj. dostizanja brzina, koje su bliske brzini svetlosti.  Međutim, ako zamenimo česticu, koja se kreće kroz Higsovo polje, kvantom energije, tek tada vidimo, šta se u stvari događa. Energija je privučena Higsovim poljem , tj. onim što stvara Higsovo polje onako, kako bi upadala voda u slivnik, pod uticajem ekstremne gravitacije. Voda bi upadala u slivnik skoro brzinom svetlosti. Kvant je energije , pri dostignutoj brzini svetlosti, sabijen u levkasto skraćeni prostor. Kako se približavao brzini svetlosti, tako je propadao u sve prostorno skraćenije levkaste strukture. Ali, kako zbog same strukture prostora, i ekstremne sile, koja je delovala na kvant energije, tako i zbog sve većeg usporavanja vremena, energija se počela vrtložno kretati, kako bi se sinhronizovala sa sve sporijim proticanjem vremena. I to je vrtložno kretanje dostiglo brzinu svetlosti. Kvant se energije kretao napred brzinom svetlosti, i sve se više komprimovao u sve manje levkaste strukture skraćenog prostora. Pri tom je i rotirao oko svoje ose brzinom svetlosti. Iako je kvant energije , najmanji paket energije, on je ipak , krećući se napred brzinom svetlosti, uz efekta komprimovanja, ali i zbog rotacionog kretanja brzinom svetlosti, transformisao sebe, u nešto ,,drugo''. Nešto, što je od kvanta energije, manje, za kvadratnu vrednost brzine svetlosti. Nastao je kvark.  Ako sad zamislimo dva kvarka, kao levkaste strukture ; između njih vlada sila privlačenja. Možda bi ukusnije bilo, da ih zamislimo kao dva korneta sladoleda. Dva korneta položimo tako, da su im vrhovi najudaljeniji, a njihovi su široki delovi postavljeni jedan naspram drugog         ( paralelno), tako, da se skoro dodiruju.  Pokušajmo sada razdvojiti ta dva kvarka. Dovodimo energiju u jednu tačku, između kvarkova.  Umesto da se kvarkovi udaljavaju, oni se komprimuju, što dovodi do toga, da su im sada vrhovi, u kojima se nalazi najveći deo njihove mase, na manjem rastojanju. Privlačna sila između njih još više jača.  Energija se razdvajanja, koju dovodimo u jednu tačku, između kvarkova, kreće brzinom svetlosti. Pod uticajem privlačne sile između dva kvarka, i sama se počinje vrtložno kretati. Kao da vrhom korneta nadiremo, izneđu dva položena korneta. Proizvod svega toga je, da su se kvarkovi razdvojili, tako što se između njih umetnuo novoformirani kvark. Novoformirani kvark je nastao, od transformisane energije razdvajanja, koju smo doveli. Pretvorili smo energiju u masu. Međutim, ako pokušamo oduzeti energiju novoformiranom kvarku, ne bi to uspeli u potpunosti. To bi sprečili kvarkovi, između kojih se nalazi novoformirani kvark.  Oduzimanje energije , kroz transformaciju mase u energiju,  novoformiranom kvarku, mogli bi zamisliti, kao da ulazimo rukom u kornet s njegove šire strane, i hvatajući njegov vrh s unutrašnje strane, pokušavamo izvrnuti kornet u dve dimenzije. Pokušavamo ga poništiti. Rotacija bi tog kvarka ostala, pod uticajem kvarkova, koji ga okružuju, dok bi preostali delić njegove mase , bio pretvoren u niz minijaturnih vrtloženja, koji bi ostali u okvirima preostale rotacije od rasformiranog kvarka. Minijaturna vrtloženja imaju malu i zanemarljivu dubinu, u odnosu na očuvanu rotaciju rasformiranog kvarka. Njegov prečnik, uslovno govoreći, njegovu širinu i dužinu.  Čestica koja bi nastala, izgledala bi skoro dvodimenzionalno. Mogla bi se kretati između kvarkova, bez sudaranja s njima. Liči mi na neutrino, što znači, da može nastati samo pri velikim energijama, masama i gravitacionim silama. Higsovo polje, može postojati samo, ako postoji centar svemira, oko koga rotiraju sve galaksije. Dakle, ako je reč o ekstremno masivnoj crnoj rupi, koja beskonačno zakrivljuje prostor, a nama to izgleda, kao da se prostor ubrzano širi. Ravnozemljaši misle, da je Zemlja ravna, samo zato, jer gledajući oko sebe, vide ravnu Zemlju.  Bez obzira, što gledajući milijardama svetlosnih godina daleko, Svemir izgleda ravno, to ne znači, da je starno i ravan. Naučnici ne smeju biti ravnozemljaši 21 veka. 
Što se tiče kvarkova velikih energija i masa, kao i veoma masivnih čestica, koje su nestabilne i brzo se raspadaju , kako u sudaru visokoenergetskih kosmičkih zraka s našom atmosferom, tako i pri stvaranju u Hadronskom sudaraču čestica, one su nestabilne pod dejstvom obične gravitacije. Pod uticajem ogromnih gravitacionih sila i masa ;u toj sredini, one su stabilne čestice.  
Ovo, već nije mašta. Stvarno je.