Kada neko na vaš članak napiše komentar u kome počne da vas vređa, pogotovo ako vas uošte i ne poznaje i ne zna ništa o vama, onda možete biti gotovo sigurni da komentator nema nikakve argumente za raspravu o vašem članku. To je potvrda da ste u pravu (ili pak da je komentator nekulturan pa drukčije i ne zna da priča). A izvređati nekog nije neki problem jer uvredljivih reči i fraza ima na pretek. Ja gospođi / gospođici Anastasia Heidi Larvoll neću uzvratiti istom merom jer to nije lepo, a ni vaspitanje mi to ne dozvoljava. Sem toga, mene interesuje sam članak i njegovi mogući propusti, mane i greške. Na svoje zadovoljstvo primećujem da mr Anastasia Heidi Larvoll ni sa jednim argumentom nije osporila ono što sam napisao. Ali jeste osporila nešto što nisam napisao. To je inače čest, mada proziran trik: kada ne možete da osporite ono što je rečeno ili napisano onda osporite nešto što nije rečeno ili napisano.
Tako mr Anastasia Heidi Larvoll kaže „Potreba novinara da se detaljno i sa 6 prideva ispljuje muzicki izbor autora (...) je izrazito neprofesionalna za struku novinara, obzirom da je potpuno irelevantno za citaoca da li novinar voli klavirsku muziku, rok-balade, Karleusu ili Hevy Metal“. Ova njena primedba nema veze s mojim tekstom (ali je interesantna zato što Anastasia Heidi Larvoll određuje šta je izrazito neprofesionalno za struku novinara). Ja sam međutim napisao da je muzička podloga mlitava, umrtvljujuća, kilava i dosadna. Trik je u tome što bi mr Anastasia Heidi Larvoll da skrene razgovor o tome koliko je ta podloga pogodna za njen film na raspravu o mom muzičkom obrazovanju. Još jednom: muzička podloga u ovom filmuje do-sad-na! Bez obzira kakvu ja muziku volim. Uzgred, ja nisam novinar.
Preskočiću čitav niz drugih čudnih stavova Anastasia Heidi Larvoll jer je sve zasenilo njeno zaista originalno otkriće koje, ako se ispostavi da je tačno, dramatično menja značaj čitave naše nauke. U svetskim okvirima.
Na moje pitanje iz članka: koju su to nagradu dobili Albert i Mileva ona odgovara: „radi se naravno o Nobelovoj nagradi koju je Ajnstajn primio 1922“. Dakle, Mileva je dobitnica Nobelove nagrade! E pa to zaista jeste veliko i origninalno otkriće jer to nije poznato nikom, pa ni samom Nobelovom komitetu, autorima naučnih i drugi enciklopedija, autorima Vikipedije na svim jezicima, udruženjnjima fizičara itd. Itd.
Ova tvrdnje baca u senku sve druge neobične i čudne stavove mr Anastasie Heidi Larvoll, pa na njih neću trošiti vreme.
Mene samo zanima otkud istoricarki to da je Zorkic seksualno frustriran novinar. Trebalo bi utvrditi kako je dosla do tog saznanja da bi smo onda mogli bolje da cenimo i njen naucni rad tj. ovaj dokumentarac.
U ovakvoj vrsti komentara gde je potpisana Anastasia Heidi Larvoll, a komentar pisan 19 jun 2012 u ranu zoru (04:48), najmanje što "čitalaštvo" očekuje jeste da dozna da li iza teksta stvarno stoji potpisana. Tek tada bi imalo smisla, možda, od strane "čitalaštva" (to smo samo Sara i moja malenkost) prokomentarisati "da tu ima ljudi koji su potpuno neinformisani ...".
Gospodin Zorkic je, ocigledno, ceo svoj clanak posvetio filmu zato sto nije prisustvovao ni jednom od niza predavanja koja su odrzana na ovu temu, zajedno sa filmom, u Srpskoj Akademiji Nauka i umetnosti, Kolarcu, Centru za promociju nauke, Institutu za fiziku itd (da navedem samo ona koja su se zbila u Srbiji od 2010 do juna 2012). Na tim predavanjim su sva pitanja koja su novinaru ostala nejasna (zbog ocigledne limitiranosti njegovog znanja, a mozda i uma) objasnjenja i argumentovana podacima, koja se u naucnoj istoriji smatraju legitimnim dokazanim materijalom. Radi se o oko 800 pisama A. Ajnstajna, M. Maric, njihovih sinova, Ajnstajnove majke, sestre, 8 prijatelja - znacajnih univerzitetskih profesora iz Ciriha, Berna i Berlina, dopisivanja Mileve i njene prijateljice Helene Savic, te clanaka eminentnih matematicara Polije, Joffe-a i drugih, koja su vecinom sacuvana u nedavno otvorenom Arhivu A. Ajnstajna na Hebrejskom Univ. u Jeruslaimu (otvoren za javnost 2006). Cinjenica da su pisma uredno sakupljena i SACUVANA u ovom arhivu znaci da su relevantna za istrazivanja, a cinjenica da su 50 godina bila sklonjena od ociju javnosti, ozbiljnom i agresivnom cenzurom Central A.Einstein Fondation, govori da skrivaju neku vaznu tajnu. Vecina ovih pisama mogu se naci u delu Dr R. Milentijevic "Zivot sa Albertom Ajnstajnom" (srpsko izdanje Matica Srpska, 2010), delu Dr Dj. Krstica "Mileva i Albert Einstin" (didakta/Slovenija-Univ.knjiga Beograd 2002), u "Ljubavnim pismima A. Ajnstajna i M. Maric" (Princeton Univ. Press/srpsko izdanje Matica Srpska 1992), Landesmuseum Zurcih, kao i na internetu.
Potreba novinara da se detaljno i sa 6 prideva ispljuje muzicki izbor autora (koji pri tom ne ukljucuje Prokofjeva) je izrazito neprofesionalna za struku novinara, obzirom da je potpuno irelevantno za citaoca da li novinar voli klavirsku muziku, rok-balade, Karleusu ili Hevy Metal, te kako on subjektivno dozivljava muziku u jednom dokumentarnom filmu. Pitanje koje se namece je, svakako, kavno obrazovanje uopste ima taj novinar? By the way, muzicki izbor ukljucuje Keith Jarret-a (jednog u svetu, a i u Srbiji, vrlo i postovanog i renomiranog jazzistu), norveski jazz band Jazz Police, sa sirokom publikom, te muziku iz filma Piano (Michael Newman), nagradjenu oskarom za sound-track i Bethovenovu minijaturu za chello i klavir. Bethoven je takodje jedan vrlo renomiran kompozitor, kojeg su Mileva i Albert voleli da sviraju.
Sto se tice "... u drugom kadru stoji možda još veća glupost (prosto je teško rangirati): „Umesteo toga, Albert i Mileva dobili su nagradu za svoj rad iz 1906. „O nastanku i apsorbciji svetlosti““ (apsorbciji baš tako piše). Koju nagradu? Od koga? Gde to piše?" radi se naravno o Nobelovoj nagradi koju je Ajnstajn primio 1922, sto svakome sa imalo inteligencije mora biti jasno obzirom da se taj kadar NASTAVLJA na prethodni kadar. U fimovima se to tako radi: ide jedan kadar, pa drugi kadar, pa treci - najcesce su povezani, narocito ako slika ostaje ista, a recenice se nadovezuju jedna na drugu. Sve date informacije mogu se nacu u GORE POMENUTIM DELIMA.
Steta je sto je na ovu temu silom ekonomske muke 'stavljen' jedan potpuno neinformisan, svakako ignorantan, a mozda i mizoginican, seksualno frustriran i nesretan novinar, slabe percepcije, sofisticiranosti, a mozda i slabog filmskog iskustva (obzirom da je nasao za shodno da citaoce informise da je to nesto najgore sto je gledao... Sta li je gledao?), koji je pri tom bio i lenj da procita makar malo od onoga sto o tome pise u literaturi, jer je ishod takve prisile veoma lose novinarsto i izvestaj potpuno irelevantan za javnost. (Takav sadrzaj moze event. da se podeli za kuhinjskim stolom sa mamom ili tetkom, koje su verovatno i krive sto je ovaj "novinar" ovako nesretan, nekulturan i zlovoljan, ali posto je ovo "ipak Srbija" - takve stvari se dogadjaju i ovakvi ljudi sede i rade ovakve poslove).
Sreca je sto ovaj sajt cita relativno mali broj ljudi i sto je njegova publika (oprostite mi) u tom smilsu zanemarljiva. Po komentarima citalastva (pogotovu ovaj poslednji, Sarin) vidim i to da tu ima ljudi koji su potpuno neiformisani o osnovnoj ulozi naucne istorije, ciji je cilj upravo da preispita, te po potrebi revidira manipulisane, lazne ili politicki obojene (te time i neistinite) predozbe iz proslosti.
Film je prikazan u Cirhu na Svecanoj Akademiji povodom postvljanja novog grobnog spomenika M.Maric 2009 (za sta je i stvoren), kao i vise od 10 puta na RTS-u 2, otvorio je festival dokumentarnog filma u Parnuu, Estonia, festivalu umetnicko-dokumentarnog filma u Kopenhagenu, u svim institucijama gde sam odrzala predavanje na ovu temu itd, a mozete da ga vidite na vimeo.com, zove se MY LITTLE WITCH ili MALA MOJA VESTICA, kao i preko Google-search-a, pa prosudite sami. To je uvek najbolje. A. Larvoll
Post scriptum
Napomenucu jos da film "Mala moja vestica" traje samo 17 min i 20 sekundi. "Naratori" su VOJIN CETKOVIC i A. LARVOLL, koji su oglumili (realan) ljubavni dijalog Ajnstajna i Mileve u trajanju od ukupno 8 minuta i 40 sekundi, sto znaci da, iako se novinar ocigledno PUNO namucio gledajuci film, barem se nije DUGO mucio.
Pored ljubavne prepiske Ajnstajnovih, film navodi i naslove, datum i mesto objave 24 naucna clanaka, koje su Ajnstajnovi s velikom verovatnocom ko-autorisali i potpisali zajedno. Ako bi novinar malo dublje usao u novoobjavljenu literaturu na ovu temu, mogao bi i on to da sazna.
SVI IZVORI PODATAKA (reference), kao i detaljna lista muzickog izbora, glumaca i drzavno/verskih institucija koje su finansijski podrzale ovaj film - navedeni su u ODJAVNOJ SPICI.
Cinjenica da Zorkic nije naveo ni jedan od ovih podataka (dakle, utajio ih je) znaci da je hteo da obmane citalastvo ovog sajta, sugestivno dodajuci jos i da "..razborit gledalac mora da skupi puno snage pa da film odgleda do pola". (Ocigledno ga je samo i gledao do pola, dakle oko 8 minuta :)
S druge strane, cinjenica je da je umesto da INFORMISE, novinar iskljucivo naveo svoje subjektivne EMOCIJE koje je film u njemu izazvao, govori da koren bas tolike njegove zgadjenosti mora da lezi negde drugde. U svakom slucaju, mnogima se ovaj filmic bas dopada, a evo, Zorkicu se BAS ne dopada, sto mene kao autora raduje jer to znaci da sam proizvela jake reakcije, sto je bio moj cilj. Srdacan pozdrav, mr Anastasia Larvoll, istoricar
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
