Priredio: Dragan Tanaskoski
Revolucionarna teorija koja menja naše razumevanje stvarnosti
Šta ako univerzum koji posmatramo svake noći kroz teleskope nije samo mehanička mašinerija koja se pokorava zakonima fizike, već nešto mnogo složenije i inteligentnije? Najnovija istraživanja u astrofizici, kvantnoj teoriji i teoriji informacija dovode nas do zapanjujuće hipoteze: celokupna stvarnost možda funkcioniše kao gigantska neuralna mreža.
Kriza moderne fizike
Fizičari pokušavaju da pronađu "Teoriju svega" - univerzalni princip koji bi objasnio ponašanje materije od najmanjih kvantnih čestica do najvećih galaktičkih klastera. Međutim, trenutno se suočavamo sa fundamentalnim problemom: naša dva glavna fizička okvira - kvantna mehanika i Ajnštajnova opšta teorija relativnosti - jednostavno se ne slažu.
Kvantna mehanika savršeno opisuje svet elementarnih čestica, gde vladaju verovatnoća i kvantni efekti, dok opšta relativnost objašnjava gravitaciju i strukturu prostorvremena. Problem nastaje kada pokušamo da objasnimo ekstremne situacije poput crnih rupa ili Velikog praska - tada "jednačine polude" i fizika se raspada.
Kosmička mreža vs. ljudski mozak
Ključni uvid dolazi iz neočekivanog izvora: poređenja strukture univerzuma sa strukturom ljudskog mozga. U 2020. godini, tim astrofizičara i neurobiologa sa Univerziteta u Bolonji sproveo je matematičko poređenje koje je dalo šokantne rezultate.
Slika: Uporedni prikaz mozga i univerzuma
Kosmička mreža - način na koji su galaksije, zvezde i tamna materija distribuirani kroz prostor - izuzetno liči na neuronsku mrežu mozga:
- -Skala: Ljudski mozak ima oko 86 milijardi neurona, dok posmatrani univerzum sadrži oko 2 biliona galaksija
- -Povezanost: Galaksije su povezane gravitacionim nitima, neuroni sinapsama
- -Matematička sličnost: Spektar fluktuacija gustine - kompleksna matematička formula koja opisuje distribuciju elemenata i veza - gotovo je identičan u oba sistema
Najfascinantniji aspekt ovog otkrića je da obe strukture evoluiraju po sličnim zakonima, uprkos razlici u razmeri od nekoliko redova veličine.
Informacija kao osnova materije
Moderna fizika sve više ukazuje na to da na najfundamentalnijem nivou materija možda uopšte nije "materijalna". Čuveni fizičar John Wheeler je ovo sažeo u frazi "sve napravljeno od bitova" - ideja da je informacija osnovna komponenta stvarnosti.
Kvantne čestice se ponašaju više kao informacioni signali nego kao klasični objekti. Fenomeni poput kvantne isprepletenosti, gde čestice "znaju" šta se dešava sa njihovim parom bez obzira na udaljenost, sugerišu da priroda sama koristi principe koji podsećaju na obradu informacija u računarskim mrežama.
Razvoj kvantnih kompjutera, koji koriste kubite za obradu informacija na kvantnom nivou, dodatno pojačava hipotezu da bi struktura materije mogla biti fundamentalno informaciona - gde su zakoni fizike zapravo algoritmi za obradu tih informacija.
Pitanje o "programeru" univerzuma
Ako je univerzum zaista neuronska mreža koja uči i evoluira, postavlja se fundamentalno pitanje: ko ili šta je pokrenuo ovaj proces?
Scenario samo-učenja
Jedan scenario sugeriše da se univerzum, slično AI sistemima poput AlphaGo koji uče igrajući protiv sebe, samostalno razvija od Velikog praska. U ovom modelu, zakoni fizike predstavljaju interna "pravila igre", a život je slučajan ali koristan nusprodukt procesa samo-učenja.
Ovaj scenario, iako elegantan, deluje "zastrašujuće ravnodušno" - sugeriše da iza zavese nema velikog programera, samo hladan kod koji se usavršava metodom pokušaja i grešaka.
Scenario simulacije
Alternativno objašnjenje je da je univerzum kreiran od strane drevne super-civilizacije ili predstavlja deo "trening modela" na višem nivou stvarnosti. U ovom slučaju, mi smo možda "nepoznati fragmenti ogromne sesije treninga".
Najneugodnnije pitanje koje se postavlja jeste: ako postoji eksterni "trener", da li smo mi proizvod eksperimenta koji će biti korigovan, ili još gore, da li se trening odvija u milijardama paralelnih univerzuma gde smo mi samo jedna od neuspelih kopija?
Svest kao deo kosmičke mreže
Možda najradikalnija implikacija ove teorije tiče se prirode svesti. Ako je univerzum gigantska neuronska mreža, onda naša svest nije izdvojen fenomen, već integralni deo te mreže.
U ovom modelu, misli i emocije nisu samo biohemijski procesi u mozgu, već "mikro signali koji utiču na duboke strukture neuronske mreže univerzuma". Svaki misleći entitet postaje aktivna tačka u ogromnom računarskom prostoru.
Svest bi u tom slučaju bila "alat" univerzuma - interaktivni modul koji omogućava mreži da prikuplja podatke o sebi, stvara nove nivoe složenosti i samosvesti, i ubrzava proces učenja.
Dokazi i fenomeni
Teoretičari navode nekoliko fenomena koji bi mogli biti dokazi postojanja kosmičke neuronske mreže:
- -"Stoti majmun efekat": Iznenadni prenos veština kod životinjskih populacija
- -Kolektivno ponašanje: Uticaj masovnih psiholoških stanja na fizičke procese tokom katastrofa
- -Kvantna spletanost: Trenutna komunikacija između udaljenih čestica
- -Emergentna svojstva: Pojava složenih struktura iz jednostavnih pravila
Budućnost istraživanja
Teorija univerzuma kao neuronske mreže možda deluje kao naučna fantastika, ali istorija nauke nas uči da su mnoge revolucionarne ideje u početku delovale apsurdno. Od Galilejeve heliocentrične teorije do Ajnštajnove relativnosti, najveći napredak često dolazi iz radikalnog preispitivanja osnovnih pretpostavki.
Ako buduća istraživanja potvrde ovu hipotezu, suočićemo se sa fundamentalnim pitanjima: možemo li se mešati u funkcionisanje kosmičke mreže? I ako možemo, da li treba da znamo istinu o prirodi naše stvarnosti?
Zaključak
Dok astronomski instrumenti postaju sve sofisticiraniji i dok prodiremo dublje u tajne kvantnog sveta, možda ćemo otkriti da je stvarnost još čudnija nego što smo ikad zamišljali. Ideja da živimo u ogromnom informacionom organizmu koji uči, evoluira i možda postaje samosvestan predstavlja jedan od najambicioznijih pokušaja razumevanja naše pozicije u kosmosu.
Možda su najluđe ideje samo bledi odraz onoga što stvarnost zaista jeste.
Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=TNeOZaHU2fg
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Živko Teodosić
U ljudskom mozgu postoji 86 milijardi neurona, osn. ćelija nervnog sistema čoveka. Potencijalno, svaki neuron može napraviti oko 10 000 sinapsi tj. veza sa susednim neuronima. U praksi, ne prave svi neuroni toliko veza. Te veze nisu jednom za svagda, nego se tokom života neke gube, a stvaraju se druge. Što smo stariji, mnogo je više onih koji se gube. U akutelnoj priči, pandan neuronima su galaksije kojih ima oko 100 milijardi u Univerzumu. Negde se kaže dva biliona galaksija. Ako se radi o anglosaksonskim merama, onda je to previše, a ako se radi o evropskim jedinicama onda je to dve milijarde i premalo je
Hteo bih da istaknem da se u svim ovim tekstovima ne govori dovoljno o imamnentnim i specifičnim svojstvima neurona kao nervne ćelije tj. jedinice CNS i PRS, dakle pored onih u mozgu, i ostali nervi PNS sadrže veliki broj ćelija, čija prosečna dužina iznosi od nekoliko cm sa aksonom do tri metra u vratu žirafe. Citologija je nauka za sebe, a neurologija posebno specifična jer se građa i fiziologija razlikuju od ostalih ćelija živog organizma. Neuroni u mozgu traju od rođenja do kraja, samo stare, ne dele se tj. ne stvaraju novie ćelije osim delimično u nervima mišićnog tkvima. Još je mnogo toga što treba zanati o pravoj neuronskoj mreži u živom organizmu, pre svega o postojaju razuima i svesti, a da još ne znamo kako oni nastaju i šta sve kriju.
Postoji, pored ove, nazvane gigantskom neuronskom mrežom (ali nije neurološka), koja podseća na veštačke ala-neuronske, koje su elektronske i koriste se za izgradnju VI, što ovoj pomaže da se samoobrazuje i usavršava. Ali te neuronske mreže, kao ni oni kosmičke koje liče medusobno po nekim parametrima nemaju veze sa biološkom živom neurološkom mrežom koja se funkcionalno i fiziološki bitno i suštinski razlikuje od ove, senzacionalno najavljene Kosmičke, kao ni sa onom koja uči AI.
Veštačke neuronske mreže se proučavaju i koriste kao mat. modeli i alat za rešavanje najkomplikovanijih fizičkih, matematičkih, društvenih i naučnih problema, još od prve polovine 20 veka, a sada su u ekspanziji i čine osnovu izgradnje i razvojasa AI, koje imaju sposobnost samoobrazovanja i samousavršavanja. U veštačkim, neuronskim vezama nema, naravno neurona, niti bilo čega biološkgog, nego se važna čvorišta elektronske i algorittaamske strukture povezuju pomoću provodnika, ili bežnim putem, dok se u ovoj teoriji rusko-američkog fizičara Vitalija Vančurina, galaksije povezuju na sličan način "nekim nevidljivim nitima, signalima, informacijama...preko gravitacionog opšteg polja, koje drži svu nebesku mehaniku u međuzavisnom, dinamičkom i stabilnom stanju. Drugi način povezivanja nebeskih tela, molekulskih oblaka gasova i prašine se odvija preko EM polja vakuuma u kome plivaju sva nebeska tela, ali reauguju međusobno, samo ona koja imaju naelektrisanje.
Odmah treba reći o drugoj strani električnog polja, tj. o magnetnom polju, koje se javlja samo dok se naelektrisanje/elektroni kreću, jer elektroni poseduju to, imanentno svojstvo magnetnog momenta i ponašaju se kao mali dvopolni magneti. Postoje i stalni magneti kkao komadi rude magnetit. Postoje i magnetna polja kako aktivnih zvezda, tako i planeta sa gvozdenim jezgrom, neutronskih zvezda, crnih rupa, ali i neka magnetna polja u slobodnom prostoru, za koja se ne zna tačno poreklo. Verovatno potiču od međudelovanja i kidanja prilikom sudara nebeskih tela , posebno crnih rupa i sudara galaksija.
Izvor SPUTnIK Srbija: 24.08.2025.
Kosmička mreža: Otkriveno magnetno polje najveće strukture u svemiru
23:00 27.02.2023
Svemir je prepun magnetnih polja. Iako je on neutralan po pitanju naelektrisanja, atomi u njemu imaju jezgra koja su jonizovana u pozitivno naelektrisane protone i negativne elektrone. Kada se električna pražnjenja među njima ubrzaju, stvara se magnetno polje.
Jedan od načešćih izvora magnetnih polja velikih razmera u kosmosu su sudari međuzvezdane plazme.
Kosmička mreža
Međutim, postoje i veća magnetna polja. Kada su najveće razmere u svemiru u pitanju, materija je raspoređena u strukturu poznatu kao kosmička mreža. Veliki superklasteri galaksija razdvojeni su gigantskim prazninama, slično kao što područja vode razdvajaju klastere balončića u vodi punoj sapunice, piše „Sajens alert“. Između tih superklastera protežu se tanka galaktička vlakna stvarajuću kosmičku mrežu materije.
Većina te mreže je jonizovana, pa bi trebalo da stvara ogromno, ali jedva primetno međugalaktičko magnetno polje, bar u teoriji. Astronomi nisu do sada mogli da primete takvo magnetno polje, ali je ono otkriveno u novoj studiji, objavljenoj u časopisu „Sajens advans“.
Otkrivanje magnetnog polja u svemiru
Astronomi ne mogu direktno da detektuju magnetno polje koje je udaljenomilijardama svetlosnih godina. Umesto toga, mogu da ga primete kroz njegov uticaj na naelektrisane čestice. Kada elektroni i druge čestice kruže po linijama magnetnog polja, emituju radijske talase.
Mapiranjem tih signala, astronomi mogu da naprave mapu galaktičkog magnetnog polja.
Međutim, niti kosmičke mreže su toliko razuđene da su i radijski talasi koje emituju veoma slabi, preslabi da bi bili detektovani. I budući da okolne galaksije emituju mnogo jače radio signale, oni iz kosmičke mreže se utope u galaktičku radijsku buku. - kraj teksta iz Sputnjika
Magnetno polje je zagonetka i ono zapisuje i čuva inofrmacije, kako u neživom tako i u živom telu. Kod čoveka i nekih životinja odlučujuće utiče da se razviju svest i logika.
U prilogu je najvažnije istaći da prof. Vitalij niti misli, niti kaže da je Kosmos živo biće koje ume da misli kao čovek, i koje ima svesnu svest, emocije... koje je u stanju da donosi samostalne odluke i sprovodi ih, sa svešću o svim aspektima dobra i štete; o njenim etičkim, političkim, teološkim i svim, drugim aspektima.
O svemu ovome, ali mnogo šire i dublje je pisao najugledniji astronom u BiH, prof. Muhamed Muminović iz Sarajeva, koji je tokom prethodnih godina pisao nekoliko serija za A.M. https://astronomija.org.rs/blog-am/16227-muminovic-svemir-kao-velika-neuronska-mreza#!/ccomment 30. novembra 2021. Muhamed Muminović
Teorija struna, svijet kvantne fizike, transhumanizam, umjetna inteligencija, tehnološka singularnost, panpsihizam
Teško je komentarisati. Videti sličnost ne znači razumeti istinu. Ili šta su „crne rupe“? Razvoj skleroze?