Logika svemira i dokazi za vanzemaljace

ažurirano 18.09.2023. 

Svemir je toliko velik, toliko ogroman da ne postoji reč koja bi to prostranstvo verno opisala. A broj tela u svemiru je toliki da ga ni sa čim iz svakodnevnog života ne možemo porediti. Zemlja je neprimetna trunčica u Sunčevom sistemu koji je nevidljiva tačkica u Galaksiji. A ta galaksija je sitnija u svemiru nego zrnce peska na plaži Kopakobane. Mnogo sitnija. I sad vi meni kažite da smo sami u kosmosu i da život postoji samo na Zemlji. Čemu onda toliki prostor i čemu to silno kamenje ako je sterilno? Zamislite milijadru svetlosnih godina daleku galaksiju sa 100 milijardi zvezda i hiljadu milijardi planeta i da ničeg živog tamo nema. Besmisleno je.

Sem toga znamo koliko smo grešili kada smo tvrdili da je Zemlja u povlašćenom položaju, da je centar nebeskog svoda, da je jedna jedina, posebna. Trebalo je da prođe hiljadu vekova da shvatimo svoju zabludu i da je Zemlja samo jedan od bezbroj svetova koliko ih ima.  I da je naša zvezda sasvim neupadljiva, prosečna zvezda među hiljadama milijardi drugih. Nismo povlašćeni i jedni jedini u ovom beskraju. Mora da postoji još neko. Zar to nije logično da logičnije ne može biti?! Zar nije?

Hm, hm, hm. Pa i nije! Jer, nekako smo, sasvim neprimetno, opet sebe stavili u povlašćen položaj pa svemir merimo po našoj logici. Mislimo, ako je nešto logično nama da je to logično svuda u celoj vasioni i za celu vasionu. I to tako tvrdimo iako smo svesni da je naša logika nepouzdana. Sve do pre dva - tri veka nama je bilo logično da je Zemlja ravna ploča i da se Sunce okreće oko nje. Ko zna šta je danas u našoj logici pogrešno.

Ima li života tu, gore?

Naš sistem mišljenja i zaključivanja se razvijao stotinama hiljada godina na Zemlji i u zemaljskim uslovima. Naša logika crpi podatke od čula, a čula su razvijena za svakodnevne potrebe. Mi se dobro orijentišemo i dobro opažamo u vidokrugu. Dobro opažamo ono što nam je bitno za opstanak. Ne vidimo gama zrake i radio talase, jer nam to za život nikad nije ni bilo potrebno. Sem toga, čula su nam varljiva i umeju da nas obmanu. Mi vidimo da se železničke šine u daljini spajaju iako to nije tačno. Mi kažemo da je neka maglina nrp. crvena, a boje su samo naš doživljaj, one ne postoje. Postiji samo talasanje energije, samo zračenje koje mi opažamo kao crveno, ili kako već.

Mi kažemo da u svemiru nešto (život) mora da postoji a svemir ne razumemo. Šta znamo o svemiru? Od celokupnog svemira mi opažamo 4%. Ostalo, 96% za nas je misterija. A i u tih 4% slabo se snalazimo. Jer, svemir postoji na više nivoa. Mikro nivo ne shavatmo najbolje. Naša logika kaže da možemo proći samo kroz jedna vrata, a na kvantnom nivou čestice istovremeno prolaze kroz dvoja. Istovremeno! Nelogično, ali tako je. U svetu kvantne fizike naša logika puca i zato ima fizičara koji u očaju kažu da ljudski um neće nikad moći da shvati kvantni svet.

Isto je i sa makrosvemirom. U našem malom svetu zbir uglova u trouglu je uvek i samo 180 stepeni. Ne puštaju vas iz škole dok to ne utuvite. A u makro je taj zbir ili veći ili manji samo nije 180. U našem svetu malih brzina one se sabiraju i oduzimaju, a u svetu velikih brzina ne. Brzina svetlosnog zraka + brzina svetlosnog zraka = brzina svetlosnog zraka. Nelogično, ali je tako. Ako naš blizanac odleti brzinom svetlosti u drugi zvezdani sistem pa ga mi na neki način pogledamo videćemo da je nakon 20 godina putovanja on ostao mlad, a mi ostaleli za tih 20 godina. Ali ako on pogleda nas primetiće da smo mi ostali mladi, a on ostareo. Nelogično, ali je tako.

Možemo li i pored svega da se oslonimo na našu logiku? Pa, moramo, jer druge nemamo, ali treba da smo svesni njene slabosti i svakako da ne možemo reći: „logično je da ima vanzemaljaca“. Mi znamo logiku svemira onoliko koliko poznajemo svemir u svim njegovim nivoima. A svemir slabo poznajemo.

Za pouzdano rasuđivanje o postojanju inteligentnog života u svemiru potrebno nam je mnogo veće znanje od ovog koje imamo. Možda takvog života i ima, ali to ne možemo da tvrdimo samo zato što  je svemir toliko velik i što ima puno planeta u njemu. Uostalom i Sunčev sitem je velik, ogroman nepojmljivo i u nejmu postoji više triliona raznih tela pa opet ne vidimo da u njemu postoje vanzemaljci. To što je svemir ogoman i što je broj tela u njemu neizmeran – ne mora ništa da znači. Možda svemir postoji samo za nas iz razloga koje ne možemo da shvatimo. A možda smo mi slučajnost?

Hiljadu godina nam je bilo logično da smo sami u vasioni, hiljadu godina nam je bilo logično da je Zemlja ravna ploča oko koje se obrće nebeski svod i svih tih vekova bili smo u zabludi. Kako danas možemo biti tako oholi pa misliti da znamo logiku svemira? Dokazi su nam potrebni!

Mi kažemo: ako postoje uslovi logično je da postoji i život. Danas više niko ne sumnja da bi u Marsovom tlu lepo uspevao paradajz, ali problem što ne znamo ništa o tome kako nastaje život. Možda postojanje dobrih uslova za život nije dovoljno da on i nastane. Da smo do sada našli pet nastanjenih mesta na kojima postoje dobri uslovi za život, mogli bismo sa velikom izvesnošću da tvrdimo da i na šestom takvom mestu postoji život. Ali mi takvo iskusvo nemamo!

Ima li u tom beskrajnom prostoru vaznemaljskog života? Možemo li da se oslonimo na našu logiku? Možda ga ima i to je sve što znamo o tome.

***

Vizualizacija svemira

Mi u svom umu, na osnovu podataka koje dobijamo od čula, stvaramo slike sveta, pa kažemo, evo ono je zvezda, a ovo je stolica. Ali neki drugi sasznajni aparat bi stvorio drukčiju sliku. U stvarnosti, čitav svemir je samo praznina prožeta energijom koja na ponekim, retkim mestima dobija posebnu formu koju zovemo materija. A i ta materija je satkana od subatomskih čestica koje sumanuto divljaju i u svakom trenu su na nekom drugom mestu, i mi o njoj dobijamo u suštini grubu i maglovitu sliku u datom vremenu pa kažemo, gle eno zvezde, a ovo je stolica. A ni zvezda ni stolica zapravo ne postoje za neki drugi um i logiku.

Ima li u tom beskrajnom prostoru vaznemaljskog života? Možemo li da se oslonimo na našu logiku? Možda ga ima i to je sve što znamo o tome.