Ogroman "talas" se širi kroz našu galaksiju, Mlečni put, gurajući milijarde zvezda za sobom, otkriva nova studija.
Galaktički talas Mlečnog puta primećen je u podacima mapiranja sa svemirskog teleskopa Gaia Evropske svemirske agencije (ESA), koji je sa velikom preciznošću mapirao položaje i obrasce kretanja miliona zvezda pre nego što je penzionisan ranije ove godine.
Astronomi još uvek ne znaju šta je pokrenulo ovo kretanje. Mogao je to biti prošli sudar sa manjom, patuljastom galaksijom koji je izazvao veliko potresanje, rekli su zvaničnici ESA, ali je potrebno više istraživanja da bi se odgovorilo na to pitanje.
Rezultati su objavljeni 14. jula u časopisu Astronomy & Astrophysics.
Mapiranje talasa
Gaia je mapirala brzine i kretanja zvezda skoro desetak godina. Godine 2020. teleskop je primetio da disk Mlečnog puta oscilira poput vrteće čigre. Novootkriveni talas je mapiran praćenjem kretanja i položaja mladih, džinovskih zvezda, kao i seta Cefeida – zvezda koje imaju predvidivu, ali promenljivu svetlost.
"Budući da se mlade džinovske zvezde i Cefeide kreću sa talasom, naučnici misle da gas u disku takođe može učestvovati u ovom velikom talasanju", napisali su zvaničnici ESA u saopštenju. "Moguće je da mlade zvezde memoriše informacija o talasu iz samog gasa, iz kojeg su rođene".
Zvaničnici ESA uporedili su galaktički talas sa "talasom" koji pravi publika na stadionu: u grupnom kretanju koje počinje sa jedne strane stadiona i kreće se sekciju po sekciju na drugu stranu, pojedinci ustaju sa svojih sedišta, potpuno se uspravljaju sa ispruženim rukama, a zatim ponovo sedaju.
Sličan tip talasnog kretanja vidljiv je kada se naša galaksija posmatra sa strane. Takva vertikalna kretanja, predstavljena strelicama, pokazuju talasanje kretanja daleko preko diska Mlečnog puta.
"Ovo posmatrano ponašanje je u skladu sa onim što bismo očekivali od talasa", rekla je vodeća autorka Eloisa Poggio, astronomkinja sa Nacionalnog instituta za astrofiziku u Italiji, u saopštenju.
Novootkriveni talas bi takođe mogao biti povezan sa mnogo manjim talasanjem Mlečnog puta koje je već poznato naučnicima. Nazvan Radcliffeov talas, vidljiv je oko 500 svetlosnih godina od Sunca i proteže se 9.000 svetlosnih godina kroz svemir.
"Međutim, Radcliffeov talas je mnogo manji filament i nalazi se u drugom delu galaktičkog diska u poređenju sa talasom proučavanim u našem radu", rekla je Poggio. "Dva talasa mogu, ali i ne moraju biti povezana. Zato bismo želeli da uradimo više istraživanja".
Izvor: Live Science. (2025). Astronomers discover a 'Great Wave' spreading across the Milky Way in new map of thousands of stars.
Dostupno na: https://www.livescience.com/space/astronomy/a-great-wave-is-rippling-through-our-galaxy-pushing-thousands-of-stars-out-of-place
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Talasaju se zvezde i gas u disku Mlečnog puta. Ovo nije apstraktni talas, već kolektivno, usklađeno vertikalno kretanje ogromnog broja zvezda. One se pomeraju gore-dole u odnosu na ravan galaktičkog diska.
Kada je neki masivni objekat (poput patuljaste galaksije) prošao kroz ili pored Mlečnog puta, njegovo gravitaciono polje je povuklo zvezde sa njihovih ravnotežnih položaja. Pošto je reč o gravitaciono povezanom sistemu, ovaj poremećaj se ne zaustavlja na jednom mestu, širi se kroz disk kao gravitacioni talas ili, preciznije, kao kolektivna oscilacija oko ravnotežnog stanja.
Analogija sa stadionom je dobra: pojedinačne zvezde (kao i ljudi) ne putuju horizontalno kroz prostor, već se kolektivno vertikalno pomeraju, stvarajući utisak talasa koji se širi.
Dakle, nije u pitanju "talas polja" kao u kvantnoj mehanici, već koherentno mehaničko kretanje materije (zvezda i gasa) pod dejstvom gravitacije, slično kao kada bacite kamen u vodu, molekuli vode se kreću gore-dole, ali se poremećaj širi horizontalno.
Prvo, nismo unutar njegove zone uticaja. Astrofizičari su jasno definisali granice talasa: on utiče na zvezde između 30.000 i 65.000 svetlosnih godina od galaktičkog centra. Naše Sunce se nalazi mnogo bliže centru - otprilike 26.000 svetlosnih godina udaljeno. Dakle, nalazimo se unutar unutrašnje granice ovog talasa, u nekoj vrsti „sigurnog utočišta“. Zamislite talase u vodi koje izaziva ispušten kamen. Regioni bliže centru nisu podložni jakim oscilacijama. To je upravo naša situacija.
Drugo, ovo nije udarni talas, već širenje gustine. Važno je razumeti prirodu ovog fenomena. To nije razorni cunami, koji odnosi sve na svom putu. Ovo je gravitacioni talas gustine koji prvenstveno uzrokuje da zvezde ritmički osciluju gore-dole u odnosu na galaktičku ravan, umesto da jure kroz svemir. Čak i da smo u njegovom epicentru, verovatno ne bi imao katastrofalne posledice po planete unutar ovih sistema; samo bi promenio naš put kroz galaksiju u talasastiji.
Treće, Sunčev sistem je zrno peska u ovom okeanu. Razmere talasa su kolosalne, ali su i rastojanja između zvezda u galaksiji nezamislivo velika. Gravitacioni uticaj talasa utiče na strukturu diska u celini, ali ne razbija pojedinačne zvezdane sisteme.