5.10.2024.
Ukratko o vanzemaljcima dok čekamo da nam se ukažu ili ih otkrijemo
Bez obzira što o vanzemaljcima ne znamo ništa, pa čak ni da li postoje, ipak u raspravi o njima moramo da napravimo neku njihovu podelu. U popularnoj literaturi vanzemaljci su po pravilu nešto poput iskarikiranih ljudi, po formi često nakaze za naš pojam lepote, mada ponekad simpatični, uglavnom preterano zli ili dobri, jako pametni ili umno sasvim ograničeni itd. Zapravo, oni su obični ljudi sa nekim prenaglašenim ljudskim osobinama. To u literaturi, a što se nauke tiče, oni su jednostavno živa bića. Ta bića mogu biti (e tu, konačno, dolazimo do naše podele):
- Jednostavni organizmi.
- Složeni organizmi
- Inteligentni organizmi.
Najveće šanse su da postoje ovi prvi, mada je i za njihov nastanak potrebno da se pogode mnogi uslovi. Složeni, ili viši organizmi su neizmerno veći izazov za prirodu. Našoj planeti je bilo potrebno dve milijarde godina da ih iznedri. Još veći izazov je nastanak inteligentnih bića. Inače kada se u svakodnevnom govoru kaže „vanzemaljac“ obično se misli baš na takvog, dakle, inteligentnog.
 |
|
| Ilustracija: Milorad Krstić |
Ne kažem da takvih nema, ali koliko je meni poznato dosta je splaslo čvrsto uverenje mnogih da inteligentni vanzemaljski stvorovi postoje i to u velikom broju. Čini se da je neumitni i uporni muk iz svemira, bez ikakvog znaka o njihovom postojanju i pored velikih napora da se on uhvati, doveo do toga da i veliki optimisti polako posustaju. Sem toga, što više o svemiru znamo to više otkrivamo njegovu negostoljubivost. Zato sada i oni koji su uvereni u postojanje naprednih elijena kažu da verovatno takvih nema baš puno, nego možda tek jedna do nekoliko civilizacija po galaksiji. A to je mnogo manje od stotine hiljada, pa i više u našoj galaksiji, kao što su verovali Karl Segan i društvo oko njega. Što se Sunčevog sistema tiče, ako nekog života van Zemlje u njemu ima on se vrlo malo razlikuje od nežive prirode. O inteligenciji nema ni govora.
Izgleda da postoji neki „talasasti“ sistem u verovanju o postojanju vanzemaljaca. U staro vreme se stidljivo verovalo da oni postoje, zatim je sa srednjim vekom ovladalo čvrsto uverenje da oni, ne samo da ne postoje, nego da i ne mogu da postoje (jer je Bog zasejao život samo na Zemlji), da bi se od kraja 16-og veka ponovo javila ideja da možda ipak postoje. Zatim je nastala neka vrsta paroksizma i frenetično uverenje s kraja 19-tog i početka 20-tog veka da oni ne samo da postoje, nego da moraju da postoje i da su posejani svuda: na Suncu, Merkuru, Veneri, Mesecu, i tako dalje do beskraja.
Danas, kažem, čini se da je to uverenje splaslo pred neumitnom činjenicom da se oni ne javljaju, da ni tračak traga od njih ne vidimo. Nema nikakvog znaka u svemiru koji bismo mogli da protumačimo kao posledicu postojanja neke visoko razvijene civilizacije. Ali i dalje se računa sa jednostavnim formama života. Manje verovatno je, ali ipak moguće, da postoji čak i inteligentan život, ali na tehnološkom nivou koji ne primećujemo našim teleskopima. Možda oko neke susedne zvezde upravo sada neko otkriva televiziju. Ili teorije relativnosti. Možda.
Naučnici se nadaju da će u narednih deset godina, kada počnu istraživanja zasnovana na novim tehnologijama, uspeti da detektuju tragove života oko susednih zvezda. Kažem, tragove, jer će nova tehnologija moći samo toliko: da vidi neke promene, na primer, u sastavu atmosfere, koje se drukčije ne mogu objasniti nego postojanjem nečeg živog.
A do tada vanzemaljci će i dalje živeti samo u literaturi, na filmu i u našim maštanjima.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Ono što čvrsto možemo reći, jeste da inteligentnih i tehnološki naprednih vanzemaljaca nema eto tu negde blizu oko našeg Sunca. Najverovatnije jeste da ih nema baš neko mnoštvo u našoj galaksiji.
Ali muk tu negde u blizini, u našoj galaksiji, ne mora da znači da ih nema nigde u svemiru. Neka ih ima u svakoj hiljaditoj galaksiji po jedna, i to je veoma veliki broj.
...sa jednim problemom. Postojanje neke druge napredne civilizacije udaljenje milionima ili milijardama svetlosnih godina je sasvim irelevantno. Nemanje ni jedne nam dođe isto kao da ih ima još par hiljada, rasutih na svakih 100-200-500 miliona svetlosnih godina. Ili na 2-3-6 milijardi. Na tim udaljenostima, nema nikakvih mogućnosti interakcije među njima (ili da kažem, sa njima). Nema mogućnosti ni za jednu od njih da uopšte nasluti da postoji još poneko, i gde bi to mogli biti.
Sve naše pretrage (SETI npr.) usresređene su na relativno blisku okolinu. Mislim "blisku" okolinu, od eto "čak" par hiljada sv.god. okolo. Jel? A pošto znamo koliko je to zanemarivi delić svemira, bzvz. je tvrditi, nema tragova tu blizu, dostupnih našoj tehnologiji pretrage... ...izvodimo zaključak da ih nema nigde?!?
Dakle, tokom decenija se krećemo ka zaključku da ih nema mnogo, i da ih nema blizu.
A ako ih ima, ali vrlo daleko, pa to je kao i da ih nema. Jer mogućnost detekcije ne postoji.
Ne znam kakva bi ti civilizacijetina morala biti da bi je detektovali u drugoj galaksiji, udaljenoj npr. dve milijarde svetlosnih godina.
To je ono o čemu uvek pištem u raspraavamo o postajanju vanzemaljaca, ali uporni optimisti neće da se zamisle nad navedenim. Jednostavno, njihova vera, želja je jača od mogučnosti trezvenog razmišljanja.
Moja želja je da smo jedini u Svemiru jer jer ako je tako to je mnogo značajnije nego da Svemir delimo sa još nekim civilizacija. Traži i otkriće mnogo dublju spoznaju u odgovoru zašto je tako.