Astronautika: misije

Genezu problema sa "Fobos-Gruntom" i svih neuspeha ruske kosmonautike u poslednjim godinama treba tražiti u raspadu SSSR-a 90-ih godina. Tada je došlo do kolapsa ekonomsko-tehničko-edukativne strukture razvijane decenijama na osnovama komunističke doktrine da su razvoj nauke i tehnike strateški ciljevi SSSR-a.

Kao kula od karata, rasturen je sistem koji je doveo Sovjetski Savez na lidersku poziciju u mnogim naučno-tehničkim sferama. Posebna tragedija zadesila je edukativni sistem bivšeg SSSR-a. Nedavno smo bili svedoci demonstracija ruskih akademika i naučnika na ulicama Moskve, što je bilo nezamislivo u vreme SSSR-a. Među demonstrantima je bila i ćerka legendarnog kosmonauta Viktora Pacajeva (poginuo 1971. za vreme povratka sa prve orbitalne stanice "Saljut") Svetlana, koja na MGU predaje aerokosmički monitoring.

U jednom od imejlova dr Svetlana Pacajeva je iznela ogorčenost naučnih radnika Rusije politikom državnog vrha prema nauci, forsiranjem zapadnog sistema edukacije i povećanjem birokratije i suvišne administracije. To je model 'kvazi-edukacije' u kome je osnovni cilj stvoriti diplomiranog inženjera što je moguće ranije (18-19 godina) ne bi li što pre bio ubačen u sistem rada za privatni kapital. Na taj način se kreiraju tzv. magistri i doktori tehničkih (i ostalih) nauka mladji i od 25 godina bez ikakvog praktičnog iskustva. Ovaj sistem je na Zapadu i ovde u Australiji decenijama utemeljen.

Vratimo se sovjetskim kosmičkim školama. U svetu su bile čuvene tri sovjetske škole koje su s kraja II svetskog rata stvarale generacije konstruktora raketno-kosmičke tehnike svetskog kalibra. To su bile škole raketno-kosmičke balistike, razvoja algoritama sistema upravljanja i algoritama sistema orijentacije i stabilizacije kosmičkih aparata.

Te tri oblasti su u srži projektovanja raketno-kosmičke tehnike. Rusija je u prvim godinama posle raspada SSSR-a ostala bez hiljade eksperata, naučnika, profesora, dok je najveći broj stručnjaka starog kadra penzionisan. Zbog nedovoljnog finansiranja opusteli su departmanti za raketno-kosmičku tehniku proslavljenih Univerziteta MVTU i MAI - osnovnih generatora budućih stručnjaka.

Malo je onih koji žele da studiraju na fakuletitima na kojima su 60-ih i 70-ih predavali divovi sovjetske raketno-kosmičke industrije - Karaljov, Glučko, Mišin, Čelomej, Raušenbah, Čertok, Feoktistov …

Entuzijazam za kosmičke letove koji je u sovjetsko vreme negovan decenijama, izgubljen je. 
Istopio se naglom privatizacijom, kapitalizacijom i "zapadozacijom" Rusije, u kojoj su najveće naučno-tehnižke i etičke vrednosti zamenjene ciljevima kapitala.

Sada programe upravljanja ruskih kosmičkih aparata pripremaju oni koji su edukovani na drugačiji način, koji smatraju da kompjuteri mogu sve i da nije važno imati usađen osećaj za ono na čemu se radi.

Ovde je reč o neophodnosti dubokog shvatanja kosmičke tehnike, primenjene matematike, balistike, automatskih sistema upravljanja, stabilizacije, orijentacije i navigacije. Iznad svega, osećaja za povezanost sistema kosmičkih aparata, kritčnog značaja ljudskog faktora u lancu višestepene kontrole svakog elementa rakete-nosača i kosmičkih letelica i, iznad svega ljubavi prema kosmosu.

Na žalost, ruska kosmonautika je upala u veliki ćorsokak iz koga će vrlo teško u dogledno vreme uspeti da se izvuče. Sada više nije sve toliko u finansiranju, koliko u prekinutom kontinuitetu i izgubljenoj inerciji kosmičkog entuzijazma - jer se budući kosmički kadrovi ne stvaraju preko noći.

Oni se moraju godinama edukovati na vrhunskim fakultetima, od vrhunskih učitelja, pravih konstruktora (ne samo teoretičara) raketno-kosmičke tehnike.

Onda su potrebne godine kaljenja u vrhunskim centrima raketno-kosmičke industrije, pod mentorstvom vrhunskih stručnjaka.

To je dug put kojim moraju proći oni koji nose kosmos u srcu. A njih je u Rusiji, na žalost sve manje i manje. Zato i ne čude sumorna predviđanja barda sovjetske kosmonautike i jednog od tvorca sovjetske škole razvoja sistema upravljanja kosmičkih aparata, 99-godišnjeg Borisa Čertoka da će u decenijama koje dolaze SAD i Kina dominirati kosmosom, dok će uloga Rusije sve više i više bledeti.

Grujica Ivanović

Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:

• Misteriozna smrt Jurija Gagarina (2) (Hits 1703)
• Misteriozna smrt Jurija Gagarina (Hits 2285)
• Srbija i kosmos (Hits 5185)
• Prva kosmička lansiranja 2019. (Hits 3899)
• 'Chang'e 4' - fotografije sa Meseca (Hits 4162)
• Load more articles from this author