Jednom baš na kraju našeg kampa na Letenki, onda kada smo se svi već ispozdravljali rekao sam, onako usput jednom dečku da treba posmatrati objekte koji su visoko na nebu, a ne kada su blizu horizonta – jer u prvom slučaju svetlost sa objekta pravi kraći put kroz atmosferu.
A atmosfera, ma koliko bila prozračna i ma koliko bezbojna ipak ometa dobru sliku. Svetlost se rasipa o čestice prašine koje uvek u zraku ima (čak i kad je ne vidimo), a pojedini slojevi atmosfere se komešaju i svetlosni zraci se lome kada prolaze kroz vazduh različite gustine i tako dalje. Zato je najbolja slika neba nakon lepe kiše koja spere prašinu i tako pročisti atmosferu.
Ali, nisam objasnio ono za duži put koji svetlosni zrak prevaljuje kada je posmatrani objekat blizu horizonta. To je zapravo nezgodno rečima objasniti (i mladi astronom posmatrač nije mogao da me shvati) i zato evo slike:
Na Zemlji je posmatrač. Označena su dva svetlosna zraka koji dopiru do njega. Jedan ide od zenita (A) a drugi od horizonta (B). Vidite da je put B znatno duži - i zato znatno nepovoljniji za posmatranje.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Što se tiče dubokog neba, nebo je velikim delom noći bliže horizontu svetlije pa to treba "dodati" na deblji sloj atmosfere. Na žalost, veliki broj objekata se na našoj geografskoj širini ne podiže visoko na nebu, u stvari mislim da su oni na južnoj polulopti u velikoj prednosti. Imaju bolje pregled na veći deo mlečnog puta, da ne pominjem Magelanove oblake - mogućnost da se vide galaksije u neposrednoj blizini. Svakako govorim o vizuelnoj astronomiji, ne o astrografiji kod koje se lošija vidljivost rešava dužom ekspozicijom. Oko nema tu mogućnost.