Institut za fiziku u Beogradu

Institut za fiziku u Beogradu nalazi se u Zemunu. To je najveća naučno-istraživačka institucija u Srbiji u oblasti fizičkih nauka, sa preko 120 doktora nauka i blizu sto postdiplomaca. To je i prva proglašena institucija od nacionalnog značaja u Srbiji. Pokriva sve oblasti prirodinih nauka i dok idete po njenim laboratorijama i istraživačkim grupama prolazite kroz celu modernu nauku. Institut ima tesnu saradnju sa mnogim stranim naučnim organizacijama i posebno razvijenu sa Cernom. Osnovan je 6. maja 1961. godine. 

Marija, Jelena, Slobodan, Igor, Aleksandar

Taj institut posetili smo 27. marta, Jelena i ja, kao predstavnici Astronomskog kampa „Letenka“, čime smo odgovorili na više puta ponovljen poziv. Primio nas je direktor Institua Aleksandar Bogojević sa svojim saradnicima Marijom Đurić, koju sam prvi put uživo video, Slobodanom Bubnjević, koji je već dva puta bio u kampu pa ga smatramo veteranom i Igorom Smolićem koga poznajem još iz prošlog veka i koji je ovu posetu i organizovao.

Za goste koji prvi put u Institut dođu Institut je veliki lavirint, skup dugih ispresecanih hodnika na više nivoa. Dok prolazite tim hodnicima nailazite na molere, zidare, električare i druge majstore, jer stalno se tu nešto gradi i dograđuje, preziđuje i doziđuje. Bar je meni, tako izgledalo; domaćini su se izgleda na to navikli pa te radove i ne primećuju, to im je radna atmosfera. Ipak, konačno smo se smestili u vrlo lepu konferencijsku salu u kojoj smo na miru pričali – dva sata. O čemu? Pa najviše o kampu: koliko ljudi u kamp dolazi, ko su predavači, kako da se više popularizuje kamp i kako je tamo, na Letenki, lepo. Preneli smo domaćinima poziv da i ove godine dođu na Letenku i stekli smo utisak da se sa njihove strane taj dolazak podrazumeva.

Laser (to sivo u prvom planu)

Ivan Trampić

Kancelarijski sto u laboratoriji

Kasnije smo opet ušli u lavirint hodnika da bismo posetili neku od laboratorija. U jednoj ogromnoj prostoriji zatekli smo puno stolova, ormana, mašina i računara, monitora, pa nekih boca sa manometrima i potenciometrima i dva laserska uređaja kojima se precizno ciljao neki materijal a što je praćeno na monitorima i  osciloskopima koji su čitav događaj pretvarali u grafiku krivih ukotvljenih u koordinatni sistem, a što je jedna grupa istraživača netremice pratila. 

Iako nisam shvatao o čemu se radi delio sam zadovoljstvo tima koji je pratio rad lasera. Posle mi je Igor objasnio da to ima veze sa nuklearnom fuzijom… ili fisijom, sad već i ne znam tačno, ali bilo je moćno. 

Kada sam pitao ko odlučuje šta će ekipa istraživača da radi Milivoje Ivković reče: „A, pa imamo projekat, konkurisali smo i sad na osnovu…“, „Da, da, ali ko je izabrao za šta ćete konkurisati“ bio sam uporan jer mene interesuje baš taj deo postupka u radu, ta procedura..

Ivković

„E pa ja“ odgovori skromno čovek pa se nasmeja. Bila mu je to nevažna informacija. 

Posle smo prošli pored zastakljene sobe sa elektronskim mikroskopom u kojoj nije bilo nikog da nas primi – što nam je pružilo šansu da obiđemo neke druge laboratorije. U računarskom centru smo videli računar koji nije mogao ceo da stane u objektiv fotoaparata. To je bio, a možda je danas, najbrži računar na Balkanu. Računar se stalno nadograđuje i proširuje. Koriste ga mnogi timovi iz različitih naučnih oblasti, od onih koji se bave fizikom materijala do kosmologa i biologa. Pošto se računar jako greje mora i jako da se hladi i Slobodan mi reče da ga on i Igor ponekad koriste da rashlade sokove i zagreju doručak. Ako poznajete tu gromadu elektronike to nije teško uraditi. 

Kasnije smo izašli u dvorište iz koga smo mogli približno da steknemo uvid u veličinu placa Instituta. Tu uz obalu Dunava videli smo i veliku nadstrešnicu, letnji amfiteatar, koji je danas oronuo i polako propada već i zbog toga što je izgubio nekadašnji značaj. Razgledajući fotografije koje sam snimio prof. Milan Mijić se nostalgično podsetio starih dana pa mi je javio:

„Tu smo početkom devedesetih, držali radionice (seminare i diskusije) svakog maja.“ I još je dodao: „Od tebe iz Novog Sada do tog amfiteatra, možeš da dođeš i čamcem“.

Slobodan se spušta u podzemlje

A sto ili nešto više metara dalje od tog amfiteatra nalazi se zgrada, veličine manje vikendice iznad koje se strmo diže zid zemljanih naslaga. Kad uđete u tu vikendicu sretnete se sa zanimljivom dimenzijom sveta. Iz prostorije koja me je iz nekog razloga podsetila na kancelariju seoske železničke stanice s kraja prošlog veka, dakle tu su stari pisaći sto, po zidovima su drvene police, izlepljeni neki obrasci i izveštaji, na podu neke drangulije. Ali to je manje zanimljiva soba. Prođosmo nju, a u drugoj opet vidimo majstore koji na nekoj skeli majstorišu nešto, možda prave neki teretni lift, ne znam. A odmah uz vrata ka podzemlju idu duboko dole uske, kružne metalne stepenice. Posle nekoliko krugova spuštanja tim stepenicama stignete u veliku prostoriju od betona obloženu najlonom.  Tu, ispod 15 metara naslage zemlje beleže se mioni, ali i drugi kosmički zraci. Tu se meri i nivo radona koji je čest u vojvođanskim podrumima. Radon je štetan ali se lako odstranjuje provetravanjem prostorije kaže nam Mihajlo Savić i dodaje:

- Evo baš juče sam betonirao jedan zid, danas sam ga malterisao, a sutra ću da ga krečim. Žena mi kaže: „Ti uopšte nisi morao da studiraš fakultet.“

Institut ima desetine laboratorija, tačan broj sam zaboravio, ali može biti i 25 i svakako ih nismo sve mogli obići. Jako mi je bilo drago što su nas u svakoj koju smo posetili pozvali da dođemo ponovo pa da nastavimo priču. 

Pogledajte: Album FOTOGRAFIJA