Ipak se okreće

Blokada Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu počela je 25. novembra 2024. U početku je to bio izolovan, pravdoljubiv čin kojim studenti zahtevaju zakonsko procesuiranje učesnika organizovanog fizičkog napada koji su doživeli kada su mirnim skupom ispred svog fakulteta odavali počast žrtvama pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Zbog činjenice da su lica koja su na tom okupljanju napala studente i profesore identifikovana i utvrđeno povezana sa vladajućom partijom, jasno je da se radi o koordinisanom pokušaju suzbijanja bilo kakvog javnog podsećanja i preispitivanja te tragedije. A s obzirom na to da je cela Železnička stanica Novi Sad kompletno renovirana državnim novcem i pompezno svečano otvorena nekoliko meseci ranije, s razlogom postoji sumnja da pad nadstrešnice koji je usmrtio 15 osoba nije uzrokovan pukim spletom nesrećnih okolnosti, već da je posledica nemara koji se može direktno povezati sa korumpiranim državnim vrhom. Zato su naizgled jednostavni primarni zahtevi studenata FDU daleko složeniji nego što na prvi pogled deluju. Njihovo ispunjenje bio bi prvi u nizu elemenata koji bi pokrenuo domino efekat, raskrinkavajući čitavu zavereničku mrežu trenutnog režima naše zemlje.

Svojom odlukom o blokadi, studenti FDU prkosili su utisku da su nove generacije neizaintereosvane za politički kontekst u kojem žive. Na opšte iznenađenje, njihov protest je nakon samo nedelju dana počeo da se širi kao požar po čitavoj zemlji, ukazujući na to da mladi ljudi koji teže za visokim obrazovanjem itekako imaju razvijenu političku svest i volju za aktivnim uključenjem u kreiranje bolje budućnosti u zemlji u kojoj žele da ostanu. Jeziv događaj pada nadstrešnice simbol je delovanja režima ogrezlog u nemoral, a studenti su jasno artikulisali svoju pobunu protiv suštine tog režima, odlučno izražavajući stav da žele da se obrazuju i rade u sopstvenoj državi, ne mireći se sa tim da ovakva vlast kroji njihovu sudbinu. I evo nas sada, nakon skoro tri meseca, u zemlji gde su svi fakulteti u blokadama. Dok građani u ogromnom broju podržavaju studente, režimski mediji se svim snagama trude da ih omalovaže i diskredituju njihov bunt. Dugogodišnja stabilokratija konačno je narušena, a gotovo celo društvo podeljeno je na dve velike sukobljene strane. Gotovo celo, jer i dalje postoji grupa neopredeljenih. 

Studenti iz dana u dan povećavaju svoje polje delovanja. Na svaki potez režimom izmanipulisanih medija sa kojima su ušli klinč oni imaju na stotine konstruktivnih, inteligentnih i duhovitih odgovora. Dobro organizovanim protestima, složnim izjavama, kreativnim objavama na društvenim mrežama i duhovitim transparentima oni javnosti prenose svoju želju za promenama. Na televizijskim nastupima se studenti raznih fakulteta smenjuju usaglašeno i u interesu ideje koju zastupaju, svesno izbegavajući da izaberu predstavnika te ideje. U njihovoj organizaciji ne naslućuje se ni trag vertikalne hijerarhije, već njihovi plenumi koji počivaju na konceptu direktne demokratije deluju kao društveno uređenje koje se približava idealnom. Na ovaj način štite jedni druge svojim kolektivizmom i zajedno dolaze do najboljih rešenja za izazove sa kojima se na dnevnom nivou suočavaju. 

Poput neuronske mreže koja optimizuje protok informacija, oni u međusobnoj interakciji na svojim plenumima koji nekada traju i pola dana iznose ideje, glasanjem odbacuju loše a zastupaju i razvijaju dobre, stvarajući mehanizam odlučivanja nalik na prirodnu selekciju. Tako su fakulteti postali pojedinačne košnice ideja, a te košnice se u skoro realnom vremenu umrežavaju sa drugim košnicama odnosno drugim fakultetima u državi. Studenti svojom direktnom komunikacijom velikom brzinom pronalaze identitete napadača koji automobilima uleću u njihove protestne skupove, dogovaraju mesta sastanaka i strategije blokada kao načina vršenja pritiska na institucije. U celu jednačinu su se uključile i srednje škole koje su dale svoj vrlo značajan doprinos blokadama, dajući do znanja koliko generacijski daleko seže nezadovoljstvo društvom u kojem živimo. 

Tako umreženi mladi ljudi po čitavoj Srbiji počinju na makro planu da deluju kao jedna superkošnica, odnosno superorganizam. Do sada naizgled nepobediva mreža vladajuće partije čini se kao troma i zastarela mašina koja u novoj situaciji gubi svoju efikasnost. Svaka akcija te režimske grupe zahteva velika sredstva da bi se međusobna zavera u interesu održala, dok superorganizam studentskih blokada deluje brzo, spontano i na pogon puke mladalačke energije i patriotizma. Ipak, retorika mržnje i omalovažavanja potkrepljena klevetama i dalje opstaje kao najjače medijsko oružje partije na moći, a oni koji tu retoriku ponavljaju kao eho po svoj prilici su deo interesne grupe režima, grčevito se držeći tih ponuđenih priča poput zločinaca koji pred uviđaj sinhronizuju iskaze. Tu su i oni koji su, neopremljeni veštinom kritičkog mišljenja, postali žrtve takve retorike, usvojivši je bez sposobnosti preispitivanja.

Nasuprot tome, studenti su naišli na ogromnu podršku građana koji su posle više uzaludnih pokušaja izgleda odustali od inicijativa za aktivnom pobunom protiv trenutne političke strukture. Nastavno osoblje fakulteta i škola u ogromnom broju podržava svoje studente i učenike, time javnosti otvoreno deklarišući sopstvene stavove o dubokoj krizi u kojoj se država sa ovakvom vlašću našla. Tako su protesti mladih visoko uzdignuti i nošeni talasom želje za promenama koje bi kreirale pravednije društvo za sve. 

Pored ove dve polarizovane grupe, treća grupa su oni neopredeljeni koji se drže po strani, nezainteresovano posmatrajući buru koja se dešava pred njima kao publika koja posmatra prilično dosadnu predstavu. Vrlo je verovatno da u ovom momentu ni ne shvataju da je neopredeljenost luksuz koji nikome nije dozvoljen, jer iako to možda nije njihova namera, upravo ta neopredeljenost ide na ruku onima koji su u poziciji moći. Započet proces promena nije ni malo lak i svaka sumnjičavost i neopredeljenost razvodnjava fokus i preti da čitavu stvar produži do besmisla. 

Ne citirajući direktno gorepomenute režimske izmišljotine, skeptici kreiraju sopstveni, po malo maglovit stav o blokadama. Njihova glavna premisa je da je “neko ipak iza studenata”, da je “nemoguće da su oni tako dobro organizovani” i/ili da je upitna njihova demokratičnost u okviru samoorganizacije. Iako je potpuno jasno da je toliko masovnu studentsku pobunu nemoguće orkestrirati, niti da u toj pobuni ima ičega drugog osim iskrene potrebe za suprotstavljanjem trenutnom društvenom poretku, zabrinjavajuće su sumnjičavost i pasivnost jednog dela starije generacije koje čak i u ovakvim okolnostima opstaju kao korov. 

Pored svih poraza koje su generacije koje se sećaju devedesetih doživele, treba ipak donekle razumeti ovu vrstu nepoverenja. Ali kako tu grupu razuveriti i razbiti njihovu skepsu? Kako neopredeljene opredeliti i aktivirati? Oni svoju apatiju uglavnom baziraju na sumnji u autentičnost studentskih protesta. Kako im dokazati da oni zaista jesu autentični, i da je njihova dobra organizacija ne ukazuje na to da iza njih stoji nekakav spoljni nepoznati faktor, već je posledica jake motivacije i dobre filozofske osnove delovanja? 

Anegdota kaže da je Galileo Galilej, iznevši dokaze u prilog teoriji da se Zemlja, zajedno sa ostalim planetama, kreće oko Sunca, a ne obrnuto kako se vekovima zvanično prihvatalo, bio suočen sa argumentom koji je neosporan. Taj argument je glasio - “Ali nama izgleda kao da se Sunce kreće oko Zemlje.”. Na to je Galilej odgovorio retoričkim pitanjem - “A kako bi izgledalo da se Zemlja kreće oko Sunca?”. Naravno, jasno je da je odgovor - izgledalo bi isto tako. 

Pitanje cinicima jeste - kako bi izgledalo da studenti zaista jesu iz čistog pravdoljublja ustali, samoorganizovali se i počeli jedni druge da osnažuju u ovoj neverovatnoj demonstraciji ljudskog duha? Kako bi izgledalo da njihova kolektivna inteligencija umreženo deluje kao jedna efikasna, skladna i složna organizacija? Ukratko, kako bi izgledalo da su oni sami sve smislili i sproveli? Odgovor je da bi izgledalo baš ovako kako izgleda. Naša je odgovornost da podržimo studente u njihovoj iskrenoj nameri da preispitaju i promene sistem koji je do nedavno delovao nesalomivo u svojoj bezobzirnosti i neljudskosti. Studenti su uspeli da obelodane da nas ipak ima mnogo na ovoj drugoj strani.

Romana VUJASINOVIĆ

astronom amater i
docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu