Kada stojimo na površini Zemlje, jasno nam je da je ona ograničenih dimenzija. Na bilo koju stranu da krenemo, vratićemo se u polaznu tačku, ili ako je promašimo, vrtećemo se u krugu. Ako probamo u dubinu, i ona je konačna, desetak hiljada kilometara i na drugoj smo strani. Jedino ako pogledamo u vis, u pravcu neba, tu izgleda nema ograničenja u tome koliko daleko se može otići.
Da li tamo negde postoji kraj svemira, da više nema manje više pravilno raspoređenih galaksija, nego da postoji granica iza koje više nema galaksija, praktično da postoji rub iza koga nema svemira kakvog mi poznajemo? To bi bilo vrlo čudno, granica do koje postoje kosmički objekti, a dalje ništa. I to ništa ne bi bilo ništa jer bi to bio prostor popunjen svetlošću i zračenjem objekata koji su ispred granice. To bi se uklapalo u Velik prasak, nulte tačke iz koje je sve krenulo, ali je čudno postojanje prostora u kome se materija širi. Kao da je postojalo pre Velikog praska.
Fotografija snimljena svemirskim teleskopom Habl prikazuje jato galaksija ACO S 295, kao i mnogo galaksija u pozadini i zvezda u prvom planu. ESA/Hubble & NASA
Da li je možda vasiona beskonačna? Mnogi misle da je tako. To znači da ako bismo se kretali u bilo kom smeru, nikada ne bismo došli do kraja, neprestano bi prostor bio naseljen galaksijama. I ovo je čudno. Možda i nije teško prihvatiti sliku beskonačno velikog, ali statičkog, svemira. Pošto znamo da se svemir (tj. prostor) širi, teško je shvatiti širenje nečega beskonačno velikog. Posebnu komplikaciju čini saznanje da objekti koji su dalje od nas, brže se udaljavaju od nas, najdalji čak nadsvetlosnom brzinom. U beskonačno velikom svemiru, vrlo daleki objekti od nas bi dosezali skoro beskonačnu brzinu udaljavanja od nas.
Rešenje bi moglo da bude da se neki delovi beskonačno velikog svemira šire (kao naš), a drugi delovi, kao posledica širenja susednih delova, se sažimaju, održavajući ravnotežu svemira.
Ostaje još jedna mogućnost, da je svemir zakrivljen tako da kada bismo se kretali u jednom smeru dovoljno dugo, vratili bismo se odakle smo krenuli. Tada bi svemir bio konačan, ali bez granice. Kao na planeti Zemlji, ne možemo da dođemo do kraja sveta. Ali naučna merenja svemira pokazuju, sa mogućnošću greške od par procenata, da svemir nije zakrivljen nego da je ravan, tako da mogućnost konačnog svemira bez granica je najmanje verovatna.
Nauka za sada ne zna da li je vasiona konačna ili beskonačna. To je jedno od velikih neodgovorenih naučnih pitanja.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
> Dragane, ako je svemir bozja tvorevina, onda je i boga morao neko da stvori. Postavlja se ono vecito pitanje, sta je bilo pre boga?
Tako se vrtimo u krug.
To "večito" pitanje je pitanje iz ograničene perspetive po kojoj SVE mora imati početak i kraj. S druge strane matematika poznaje objekte bez početka i kraj, tj. beskonačne objekte. Već to nam ukazuje da naš um može dosegnuti nešto što nema početak i kraj. To je ta stepnica koja se mora preći, da Boga niko nije stvorio, on je večen i van našeg prostora i vremena, iz druge vačne i nepropadljive stvarnosti. Put razmišljanja da je Bogu ili svemiru, nešto prethodilo vodi u navedeno vrtenje u krug: a šta je bilo pre?
> A drugo, mnogi boga vezuju za materiju, zamisljaju ga kao nekog starog ciku koji ce da kazni gresnike tako sto ce ih poslati u pakao, a dobre ljude u raj.
Predstava Boga kao starijeg čike se poajvila u Renesansi u zapadnom hrišćanstvu, poznato je Mikalanđelovo Stvaranje Adama. Promene u učenju su karakteristične za zapadno hrišćanstvo. Npr. pre oko desetak godina Papa je izjavio da Crkva ne isključuje postojanje vanezemljsko života. Što je kod mnogih sigurno prihvaćeno sa odobravanjem. Istočno hrišćanstvo pošto je bliže lokacijama istorijskih događaja vezanih za nastanak hrišćanstva, drži se primljenog predanja i kanona koji strogo zabranju ikonopis Boga Oca jer ga niko nije video (Jovan 1:18; 6:46). Treba biti iskren i priznati da se i vizantijskom ikonopisanju na par mesta pojavljuje Bog Otac.
Raj i pakao postoji ovde i sada u svakom čoveku. Nivo čovekovog duhovnog razvoja, a ne materijalnog bogatstva, određuje da li živi u raju, negde između ili u paklu. Prepodobni Isak Sirin kaže da je pakao "bič božanske ljubavi" koji peče one koji su ljubav odbacil. Pošto je na ovom svetu sve prolazno, i raj i pakao su ovde prolazni, ali ako bismo se našli u večnosti tamo gde nema protoka vremena i propadanja, tamo bismo bili u večnom raju ili u večnim mukama, po našem izboru.
> A ovde se radi o procesima prirode na nivou fizike i hemije koji su jos uvek nepojmljivi covecijem umu.To je proces koji je nevezan za postojanje coveka, covek je zaista beznacajno zrnce u beskonacnom svemiru, kao sto je jedna kap vode beznacajna u odnosu na ogromni okean.
Verovanjem u boga , dajete mnogo na znacaju i samom coveku, dakle po toj teoriji bog postoji zbog ljudi ? Bog je stvorio ljude zbog sebe?
Zasto, ako su ljudi beznacajni u odnosu na beskonacni svemir ?
Čovek je ključan jer je jedini svestan posmatrač. Zamislimo da nestanu iz Svemira svi ljudi, pa i eventulano postojeći vanzemaljci. Svemir tada ne bi imao nikakvog smisla jer ne bi bilo svesti koja bi spoznala lepotu zakona fizike i nikoga ko bi spoznavao njegov smisao.
Bog je iz ljubavi stvorio čoveka. Moje je mišljenje da je Bog stvorio Svemir u slavu čoveka, samo za nas, da ga tokom miliona i milijardi godina naseljavamo (Knjiga Postanja 1,28, Božje reči: "Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom"). Ili ako je ipak predviđeno da čovek ostane na Zemlji (zbog rastojnja, nemogućnost postojanaj svetlosnog ili nadsvetlosnog pogona, radijacije...) onda je stvorio čoveka da bi čovek kroz proučavanje Svemira spoznao i veličinu i moć Tvorca i Njega samoga. Odnosno da čovek kroz nauku spozna postojanje Boga.
Tako se vrtimo u krug.
A drugo , mnogi boga vezuju za materiju, zamisljaju ga kao nekog starog ciku koji ce da kazni gresnike tako sto ce ih poslati u pakao, a dobre ljude u raj.
A ovde se radi o procesima prirode na nivou fizike i hemije koji su jos uvek nepojmljivi covecijem umu.To je proces koji je nevezan za postojanje coveka, covek je zaista beznacajno zrnce u beskonacnom svemiru, kao sto je jedna kap vode beznacajna u odnosu na ogromni okean.
Verovanjem u boga , dajete mnogo na znacaju i samom coveku, dakle po toj teoriji bog postoji zbog ljudi ? Bog je stvorio ljude zbog sebe?
Zasto, ako su ljudi beznacajni u odnosu na beskonacni svemir ?
"Kako je moguće da je nešto nastalo samo od sebe?"
Nije moguće. Tako i svemir, nije nastao sam od sebe. Sve što je stvoreno nije nastalo samo od sebe.
"Kako je moguće da bog postoji sam od sebe, a da i njega niko nije stvorio, već je se stvorio sam?" Bog, ili da bude lakše, Tvorac, nije deo našeg svemira ograničenog u vremenu. On je van našeg svemira, time i van našeg vremena i prostora. Svemir je njegova tvorevina i Tvorac nije ograničen svojstvima svoje tvorevine (vremenom, prostorom i energijom). Time je za nas Tvorac večan i svemoćan. Iz naše ograničene perspektive stvorenog bića, bića sa početkom, a ne večnog bića, mi ne možemo razumeti njegovu prirodu bezpočetnosti. Bog je kroz ljudsku istoriju dao izvoleti i otkrio nam je ono što trebamo znati o njegovoj prirodi. To se može naći u duhovnoj i hrišćanskoj literaturi. Samo na sprskom tržištu ima preko 3000 naslova.
"Da li to znači da je možda svemir Bog lično?"
Ne, svemir nije Bog. Svemir je božja tvorevina.
"Da li smo i mi deo Boga?"
U nama postoji čestica Boga, to je naš duh, najuzvišeniji svojstvo naše duše. Prepoznajemo je u nama kao savest (glas Božji) i kao stalnu nedovoljnost svega postojećeg (čežnja spoznaje, Tvorca).
Pitanja je mnogo, a odgovora nema.