Naučna fantastika nas je naučila da zamišljamo prostor-vreme kao neku vrstu opipljive "tkanine" stvarnosti. To je platno koje se može savijati, istezati ili čak pocepati, omogućavajući putovanje kroz galaksije ili skokove u prošlost i budućnost. Ova slika je moćna i intuitivna, ali zasnovana je na fundamentalnom nesporazumu.
Vremeplov. Mašina za putovanje kroz vreme. Zavodljiv paradoks u našem umu.
Tvrdnja da prostor-vreme kao fizički entitet ne postoji nije samo provokativna ideja – to je tačka suštinske konceptualne jasnoće. Verovati da je prostor-vreme stvaran jednako je neodbranjivo kao i verovanje u drevnu ideju o nebeskoj sferi. U ovom članku istražićemo iznenađujuće ideja koje proizilaze iz ovog shvatanja, rešavajući dugogodišnje zabune i paradokse.
Prostor-vreme nije "stvar", već samo mapa
Ključna ideja je da je prostor-vreme izuzetno moćan opisni alat, a ne stvarna, fizička stvar. Verovati da prostor-vreme fizički postoji je jednako neodbranjivo kao i verovanje u drevnu ideju o nebeskoj sferi na koju su zvezde zakačene. Oba koncepta su okviri stvoreni od strane ljudi da nam pomognu da organizujemo i opišemo ono što posmatramo, ali nijedan ne predstavlja suštinsku prirodu stvarnosti.
U fizici, prostor-vreme je jednostavno "ukupnost svih događaja koji se ikada dese". To je naš najmoćniji metod za katalogizaciju i mapiranje gde i kada se sve dešava. Prostor-vreme je mapa, a ne sama teritorija.
Događaji se "dešavaju", oni ne "postoje"
Zbrka uglavnom potiče iz pogrešne upotrebe reči "postojati". Objekti, ljudi i mesta postoje – oni traju kroz vreme i sa njima se možemo susresti više puta. Oni opstaju uprkos promenama.
Nasuprot tome, "događaji" su trenutne pojave. Događaj se desi, ali on ne postoji na isti način kao što postoji fizički objekat. Tretiranje pojava kao stvari koje postoje unosi suštinsku zabunu u naš jezik i koncepte. Ova suptilna, ali ključna lingvistička greška kvari čitav naš okvir za razmišljanje o vremenu i stvarnosti.
Događaji ne postoje, oni se dešavaju. Shodno tome, prostor-vreme ne postoji.
Jednostavno rešenje za paradokse putovanja kroz vreme
Paradoksi putovanja kroz vreme, omiljena tema naučne fantastike, izgrađeni su na pogrešnoj pretpostavci da su prošli i budući događaji poput lokacija koje možemo posetiti i menjati. Ideja o povratku u prošlost da bi se "promenila istorija" tretira događaj kao postojeću, trajnu stvar koju je moguće revidirati.
Međutim, ako se događaji samo dešavaju i ne postoje kao mesta koja se mogu ponovo posetiti, osnova za ove paradokse se ruši. Ne možete se vratiti da promenite nešto što ne postoji kao trajni entitet. Prepoznavanje ove kategoričke razlike između dešavanja i postojanja rešava ove logičke zagonetke.
Filozofija vremena je zasnovana na pogrešnoj pretpostavci
Dugogodišnje filozofske debate o prirodi vremena, kao što su Eternalizam (svi događaji – prošli, sadašnji i budući – postoje) i Prezentizam (samo sadašnjost postoji), polaze od iste osnovne greške. One tretiraju događaje kao stvari koje postoje i onda raspravljaju o njihovim svojstvima (da li su prošli, sadašnji ili budući).
Kada shvatimo da se događaji dešavaju, a ne postoje, ove debate se preoblikuju. Vremenski odnosi nisu svojstva postojećih "objekata-događaja", već obeležja koja opisuju poredak i međusobne veze dešavanja unutar sveta koji postoji.
Čak je i Ajnštajnova teorija relativnosti pogrešno shvaćena
Popularna slika opšte teorije relativnosti – kugla za kuglanje koja savija gumenu plahtu – sugeriše da je prostor-vreme fizička "stvar" koja se krivi i deformiše pod uticajem gravitacije. Ova vizualizacija, iako korisna, jača pogrešno shvatanje.
Ispravno tumačenje je da je relativnost matematička teorija koja opisuje četvorodimenzionalni kontinuum prostor-vremea. To nije teorija o četvorodimenzionalnoj stvari koja fizički postoji i savija se. To je, ponovo, mapa koja opisuje prostorne i vremenske odnose između događaja.
Još jedna pogrešna predstava koja sugeriše da je prostor-vreme fizička "stvar"
Zaključak: Mapa nije teritorija
Kada prestanemo da tvrdimo da događaji – a samim tim i prostor-vreme – postoje kao fizičke stvari, dobijamo ogromnu konceptualnu jasnoću bez žrtvovanja ijednog predviđanja koje moderna fizika nudi. Prostor-vreme ostaje naš najmoćniji alat za opisivanje univerzuma, ali ga sada razumemo ispravno: to je sveobuhvatna mapa svih dešavanja, a ne sama teritorija.
Ako vreme i prostor nisu destinacije kroz koje putujemo, šta to zaista znači za naše lično putovanje kroz život?
Izvor: ScienceDaily
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Živko: Materija se javlja u dva osnovna oblika: kao supstanca i kao fizičko polje. Fizikko polje je vakuum ispunjen u potpunosti fotonima. Materiju čine: slobodne subatomske čestice, atomi, molekuli, u sastavu gasa i prašine i one čine 3,9% soldne materije.
Samo 1 % iste materije, od istih sastojaka nalazi se u sastavu nebeskih, solidnih tela: u zvezdama, galaksijama, njihovim jatima i klasterima, granama, ali i u planettama, asteroidima, meteoridima, kometama... u svemu ostalom što pluta ili da kruži oko nekog centra sistema mase, bilo da ga gravitacija vitla po halouo galaksija, ili u depresijama gravitacionog polja koje nstaju na razmeđu dva gravitaciona polja približno iste snage.
U nekom trenutku, kao što je ova eksplozija masivne zvezde u borbi sa crnom rupom aždajojm/ lutajući gas i prašina, /to su atomi i molekuli različitih elemenata, ali najviše vodonika, skoro 90% i 9% He. Svi ostali čine 1% gasa i prašina).
Dakle: neka zgrada i svi predmeti, oblici i živa bića... svi su izgrađeni od atoma i zauzeli su deo vakuma (mada i u njima ima fotona koji u atomima,u statičkom polju svakog atoma koje se nalazi između jezgra i elektronskog omotača, stalno putuju od protona do elektrona, i nazad, održavajući stanje atoma u "čvrstom" stabilnom i električki neutralnom stanju. Oni fotoni koji se nalaze u atomima molekulima i ćelijama, tkivima, organimma živih bića, nazivamo biofotonima, na isti način kako hemijske reakcije u živom, zovemo biohemijom.
Sva nebeska tela se nalaze u poolju vakuuma.
Materija i kretanje se nalaze u dijalektičkom jedinstvu izraženom kroz sintagmu: "Nema kretanja bez materije, i nema materije bez kretanja." Na zapadu češće koriste drugačiji slogan: "Sve što se kreće mora da ima formu, i sve što ima formu, mora da se kreće.
"Prostor" ne postoji dok ga ne izmerimo, ili dok se predmet ne počne kretati. Pod kretanjem se podrazumeva, ne samo promena položaja, nego i promena temperature tela, promena agregatno stanja, odvijanje bilo koje hemijske reakcije, bez obzira da li se konačno menja ili ne. Dok merimo put koji neko telo pređe, onda to razumemu kao savladavanje ili zauzimanje prostora; dok merimo trajanje neke reakcije, promenu stanja postoji i vreme, o kome smo napravili konvenciju pa je mehanički sat merio sa nekom greškom, atomski sat je bio na bazi molekula amonijaka u kome se merila frekvencija atoma azota koji vibrira tamo-amo, ili gore-dole između tri atoma vodonika. Sada se koristi hiper fina struktura i broj prelaza sa pete na desetu orbitalu i nazad, atoma cezijuma-133. Napravljen je tačniji na atomu magnezijuma, i još tačniji... na nečemu. Ako sve stoji, kao idealna kristalna rešetka energije, kao što je bilo izvorno polje pre Velikog praska, onda je to samo energija i ništa više. Energija nije fizički entitet, nego: u fizičkom univerzumu je to sposobnost tela da vrši neki rad; Iza plankovog zida, ono što zovemo metaverzume , po meni to je bila oduvek postojeća, samostvorenno, jedino što je postojalo i što je moglo ikad postojati, "ono, koje jeste" polje energije, koje stajalo i ćutalo u svojoj savršenosti, "kao da ga nema! " Kosmos je nastao i ničega, i to slučajno, kaže u jednom svom videu, /koji su sada aktuelni na fb/ prof. dr Ivica Puljak, prof. u sred. školi u Splitu, ali i jedan od uglednijih fizičara i šef jednog tima koji nadzire u LHC tim koji analizra podatke koji su prikujpljeni nako sudara na CMS. CERN.
Ja sam komentarisao 3 ili 4 puta. U jednom komentaru, u odgovoru na komentar Dragana Tanaskoskog, napisao sam: /izostavio sam prvih nekoliko redova jer se ne odnose na pojam "prostor-vremena"/
U ostataku komentara, na dva mesta govorim o prostoru i vremenu: (copy - paste)
"Ja imam svoju ideju kako je Univerzum nastao. Po meni, prostor i vreme ne postoje, sami po sebi. Vreme je konvencionalna veličina i mogli smos se dogovoriti bilo kako, a prostor- vremensko tkanje je samo zgodna kovanica da bili bilo lakše razumeeti relativnost. Prostor se ne širi, jer bi to nalagalo i mogućnost da se prostor može skupljati. Ako se može širiti neograničeno,, može se i skupiti u singularnu tačku. Ali, samo matematički fizički singularitet je definisan Plankovim dimenzijama. U uvodu udžbenika fizike za VI razred, pored ostalog se kaže das se materija javlja u dva oblika: u obliku supstance i u obliku fizičkog polja. Pre BB je postojalo samo fizičkko polje, po meni naelektrisano i nije smešteno na bilo koji način, u neki prostor niti je ograničeno. PO meni, to je bilo homogeno,, izomerno, simetrično skalarno polje, bez dinamike. Velika staabilnost ne može vvečno das traje, pa je moralo nastati neka spontana nejednakost koja je započela dinamički karakter univerzuma koji je celokupnu postojeću /svepostojeću/ ili samo deeo te energije provukao kroz neko singularnu tačku
Prvo se desila Velika implozija - singularitet - Velika eksplozija. Na jednu stranu je izašao BB sa evolucijom kako je opisao S. Vajnberg u "Prva tri minuta" i mnogi drugi kasnije. A potrvrđeno je u brojnim eksperimentima. Iza singulaarne tačke ostala je praznina, ili lažni vakuu, ništa, prazan prostor, /samo da bissmo razumeli/ i eto odgovora na pitanje Aristotela, Lajbnica, Dekarta-.. "Zašto postoji nešto, a ne postoji ništa". Postojalo je "ništa" pa je ispuinjeno "nečim"- uglavnom vakuumom i malo materije, 4,9 %, od čega samo 1% otpada na sva tela , a ostalih 3,9% na medjuzvezdani i medjugalaktički gas i prašinu.
Dakle, prostor-vremensko tkanje ne postoji, nego se sammo u energetskom poljudogađaju promene u potencijalu izmedju dve tačke i određene reakcije. Takav je primer kreacije para i njigove anihilacije.
Ono što je ostalo iza tačke fizi. singularitetta je nepoznata tamna energija, i ona predstavlja snagu koja ima potrebu da vrati svoju energiju i zato "usisava" vuče kosmos u sebe. Gravitacija se opire, ali za sasda se ipak kosmos širi brzinom od oko 71 km /s. To se širi vakuum koji biva izgrađivan sve dubljim prodiranjem EM energije, /ne samo svetlosti/ u onaj lažni vakum /a, u stvari -pravi/, i to kreetanje može izgledati brže od svetlosti, je je brzina sveetlosti u svakoj tački, za brzinu svetlosti ispred sebe!? Ni taj paradoks nije objašnjen.
Ne znam da li sam odgovorio na sve stavke, ali i ovo je previše, uvek sam nekontrolisano preopširan, u nameri da budem što jasniji. Još jednom: ne sporim ja ništa što je naučno višestrulo potrvrđeno, naprotiv. Ali o nekim pitanjima mislim ovako kako sam napisao. Da, i BB se nije desio negde tamo u nekom ćošku, pa se spiralno širio, kao što sugeriišu animacije VP, nego je sve nastalo negde u praznini, tj. VP je svugde i nije nigde. Hvala."