Zašto vreme teče samo u jednom smeru? Zašto pamtimo prošlost, a ne budućnost? Zašto se čaše lome, ali se nikada same ne sastavljaju od krhotina? Odgovor na jedno od najdubljih pitanja kosmosa — zašto se sećamo juče, a ne sutra — ne krije se u zvezdama, već u čađi i pari industrijske revolucije.
Ovaj tekst će objasniti zašto je strela vremena jednosmerna koristeći jednostavnu, ali moćnu analogiju sa zamkom od peska, kako ju je opisao fizičar Brajan Koks. Kroz ovu analogiju, otkrićemo kako je potreba za efikasnijim motorima razotkrila jednu od najfundamentalnijih tajni univerzuma.
Sve počinje od parnih mašina: Rođenje termodinamike
U 19. veku, inženjeri su bili suočeni sa vrlo praktičnim problemom: kako napraviti efikasnije parne mašine. Pitanja poput "koliko vruća treba da bude vatra?" ili "koju tečnost treba koristiti za paru?" bila su ključna za industrijsku revoluciju. Iz ovih praktičnih potreba nastala je potpuno nova grana nauke: termodinamika.
Tada su koncepti poput toplote, temperature i energije prvi put ušli u naučni rečnik. Međutim, iz ovih inženjerskih pitanja proizašao je zakon koji je prevazišao fabrike i mašine, postavši najvažniji zakon za razumevanje vremena: Drugi zakon termodinamike.
Upoznajte Entropiju: Mera nereda u univerzumu
Srž Drugog zakona termodinamike čini jedan radikalno nov koncept koji se zove entropija. Najjednostavnije rečeno, entropija je mera na koliko načina možemo preurediti delove nekog sistema, poput zrnaca peska, a da sistem suštinski ostane isti.
- Visoka entropija (veliki nered): Zamislite gomilu peska. Postoje bilioni i bilioni načina na koje možete preurediti pojedinačna zrnca peska, a da ona i dalje ostane samo gomila peska. Njen oblik se suštinski ne menja. Zato kažemo da gomila peska ima visoku entropiju.
- Niska entropija (veliki red): Sada zamislite da od istog tog peska napravite zamak. U ovom slučaju, postoji vrlo malo načina na koje možete preurediti zrnca peska a da struktura zamka ostane netaknuta. Skoro svaka promena će narušiti njegov uređeni oblik. Zbog toga, zamak od peska ima nisku entropiju. To je visoko uređen sistem.
Entropija objašnjava zašto se, prepuštene same sebi, zgrade ruše, malter kruni, a staklo lomi.
Zašto se zamkovi od peska ruše, a ne grade sami od sebe
Sada zamislite da naš zamak od peska (stanje niske entropije) ostavimo na milost i nemilost pustinjskom vetru. Sasvim je logično i očekivano da će se on raspasti i pretvoriti u neuređenu gomilu peska (stanje visoke entropije).
Ali ovde dolazimo do ključne, kontraintuitivne ideje. Zakoni fizike zapravo ne zabranjuju da vetar spontano dune na gomilu peska i od nje sagradi savršen zamak. U teoriji, to bi moglo da se desi.
To se ne dešava ne zato što je nemoguće, već zato što je ekstremno, ekstremno malo verovatno. Postoji neuporedivo više načina da pesak bude neuređen nego da bude uređen u obliku zamka. Univerzum se prirodno kreće ka stanju koje je statistički najverovatnije.
Dakle, entropija uvek raste. Zašto? Zato što je neuporedivo verovatnije da će se to desiti.
Strela vremena: Nezaustavljivi marš ka verovatnoći
Možda deluje neverovatno da nam jedno tako obično zapažanje — da se zamkovi od peska ne grade sami od sebe — može otkriti rešenje jedne od najdubljih misterija fizike. Ipak, upravo je tako.
Drugi zakon termodinamike, koji kaže da entropija u univerzumu uvek raste, objašnjava zašto vreme teče samo u jednom smeru. "Strela vremena" koju svi mi doživljavamo nije ništa drugo do prirodna tendencija univerzuma da se kreće iz uređenih (manje verovatnih) stanja u neuređena (mnogo verovatnija) stanja. To je razlog zašto se sećamo prošlosti (uređenijeg stanja), a ne budućnosti (neuređenijeg stanja). To je razlog zašto se zgrade ruše, staklo lomi, a zamkovi od peska pretvaraju u gomile, a nikada obrnuto.
Zaključak: Pitanje za kraj
Protok vremena, kako se ispostavlja, nije fundamentalna sila prirode poput gravitacije. To je neizbežna posledica verovatnoće, zakon brojeva koji upravlja kosmosom jednako neumoljivo kao i gravitacija. Krećemo se od reda ka neredu jer postoji beskonačno više načina da se bude u neredu.
Ovo nas ostavlja sa jednim poslednjim, dubokim pitanjem. Ako se univerzum neprestano kreće ka stanju većeg nereda, to znači da je morao započeti u stanju neverovatno niskog reda i niske entropije. Šta nam to govori o našem početku i kuda se sve na kraju kreće?
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
Tek je to, po mom mišljenju, netačno, i nema ništa tajanstveno, jer tvorac ne postoji. To su ljudi umislili, da bi lakše "objasnili" oni što ih je plašilo, i plaši ih i danas, a ne može ni biti poznato, jer, kako kaže Justin Popović o Bogu, on je nesaznajan!
Onda nema šta vviše da se preispituje i svi koji veruju da je tako imaju lično pravo da tako i misle i da kažu da je to njihova nauka. Ali vera je vera i ne traži dokaze. Nauka je sumnj, suprotno od vere i pre sve sumnja, pa zbog toga traga da dozna naučnim metodama i principima šta je u ovom svetu istina koja se može naučno dokazati i verifikovati, ostavljajući svakome slobodu da na isti način dokaže suprotno ,što se događa, evo, koliko danas je AM objavio da je teleportovan foton kroz entanglement komunikaciju seriju fotona, a da se foton se nije ni pomerio, nego samo šalju informacije o njemu. Da li će to posttati stvarnost, ostaje da se dobro potrude naučnici. Neki su komentarisali da to krši 1. Njutnov zakon, a ostala dva zanemaruje. Ja o tome mislim ovako: svi su fotoni isti i nema potrebe da se teleportuju, koji god zateknete bilo gde - identičan je svi ostalim fotonima, sem što može imati suprotan spin. Kad bi se fotoni mogili svađati nikad se ne bi složili ko ima pravi, a ko suprotan spin. To priroda usklađuje sama, kao i sve ostalo. Čovek samo dolazi do sposznaje kako to funkcioniše, pa i zašto radi tako, a nijedno mišljenje, formula ili jednačina nije promenila bilo šta u prirodi. Čovek može da misli šta hoće, to ništa neće promeniti u prirodi. Ona nema zapovednika, niti je potčinjena čoveku, nije mu niko i ništa mu nije dato da je njegovo osim života. Poydrav.
Mala ispravka: Vojdžer 1 će sledeće godine biti daleko tek jedan svetlosni dan. O tome smo pisali pre tri meseca OVDE
Obrnuto, možemo realno pretpostaviti kako će se odvijati sutrašnji događaji, svesni da ćemo neke promašiti, a nekad će se dogoditi i nešto što nam nije ni palo napamet.
Dakle, prošle događaje zaboravljamo, jer prekrivaju novi i mozak ima svoju logiku na osnovu koje selektuje šta ćemo pamtiti, a šta ćemo postepeno zaboravljati. Kad ostare, ljudi ne mogu da prepoznaju ni svoje roditelje, pa ni decu rođenu, a pamte događaje iz mladosti.
U vremenu koje dolazi, stalno se dugađaji sa "trake budućnosti odmotavaju", i istovremeno se "namotavaju na traku prošlosti" prekrivajući događaje i sećanja na njih.
Zavisno od iskustva, intelekta, potrebe i ne znam kojih svve faktora, nečija sećanja će biti mnogo bogatija, jer ih je stalno "premotavao" u glavi, ili ih je zapisaivao, opisivao, objavljivao u svojim pisnim ili filmovanim delima.
To isto možete raditi i sa strelom budućnosti, kao što su pisali nadareni i maštoviti pisci poput
Žila Verna, Isaka Asimova, Artur Klark ; Neki od najpoznatijih pisaca futurizma su Filippo Tommaso Marinetti, osnivač pokreta, kao i Velimir Hlebnikov i Vladimir Majakovski (u ruskom futurizmu), a Mičio kaku napisao nekoliko dela kao što je knjiga "Budućnost čovečanstva"; Budućnosti fizike;
Stiven Hoking je napisao "Budućnost kosmosa."
Ja sasm napisao nešto iz moje posmrtne budućnosti, pod nazivom: "Od Rakovice do Kosmosa" i moj susret "gore" sa E. A. Poom, i sa st. Arhangelom Gavrilom, koji na nebeskom portalu, u blizini zvezde Vege, dočekuje mrtve duše i vrši prvu selekciju za čistilište. Mnogi ostaju vekovima ispred portala. Oni su na strašnim mukama. E.A.Po je čekao ispred portala od svoje smrti 1848. godine, samo zato što je nosio pod miškom svoga gavrana u potrazi za svojom prvom ljubavi, Anabel Li, ali ga sv. Gavro nije puštao jer je temeljno pravilo, da žive duše (gavran) ni pod kojim uslovima ne smeju ući u "Božiji svet mrtvih", jer bi se odmah raspao, živo biće bi trenutno "otrovalo" svojom pokvarenošću celo božije carsto i njegovu čistotu, red i poredak. Tamo nema entropije i nema strene vremena, ni prošlosti, ni budućnosti, jer "Carstvo božije" postoji samo u bezvremenskoj večnosti.
I, još nešto: u snovima se sve odviha autonomno i bez upliva ili bilo kakve volje sanjača. Ni tamo nema nikakvih predstava o prošlosti i budućnost- u snovima je sve sadašnjost.
Na vremenskoj skali kosmosa, sažetoj na zemaljsku jednu godinu, čovek /homo sapijens/ se pojavio 31.decembra u minut do ponoći. Pre toga priroda je funkcionisala samo u skladu sa zakonima evolutivne dinamike i datim konkretnim uslovima koji su se menjali zavisno od medđudelovanja poznate 4 sile. Evolucija kosmosa je mnogo širi pojam od Darvinove teorije o poreklu vrsta, koja se samo uklapa u kosmosičku evoluciju. Kosmos je nastaju spontano, slučajno i dobimo jednosmernu dinamiku koja će trajati dok postoji potencijalna razlika između početnih uslova /ma šta to značilo/ i trenutka kad će prestati njihovo postojanje. Sada se materija pojavljuje u dva osnovnna oblika: supstanca i fizičko polje. Na kraju će nestati supstanca, a ostaće samo polje neke energije. Šsta je, u medđuvremenu, radila naša civilizacija, ili neka posle nje; ili pitaj boga gde i da li jjoš nekgde u kosmosu, to je bilo važno samo nama. Mi smo "otkrili" zakone i sile prirode za koje nismo znali da postoje, a kosmos nije mario za njih uopšte, jer su oni bili deo njegovog "bića". Kosmos je nastao slučajno i nema nikakvu svrhu. Ovo, što se mi nadgornjavamo je samo privremena potreba, jer čovek hoće da tumara po kosmosu. A, do sada smo se "udaljili" za širinu ljudske vlasi, a "Vojadžer-1", za jedan i po "svetlosni mesec"- U kosmosu, a tako i u životu važi jedna prosta ali tačna izreka, koja je u stvari, najjača zakonitost: "Što može - biva; što ne može - ne biva." Prosto je tako.