23.12.2022.
Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.
O prvom (haos)
O drugom (ludilo)
Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti“ Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je bila debela i imala je upadljive, crvene korice što je bilo važno ako bi me neko video da čitam.
Ta knjiga je u prošlom veku bila vrlo popularan pregled filozofije od starih Grka do modernog doba jer je pisana je jasnim, lakim stilom i jednostavnim jezikom. Naravno, ništa ja u njoj nisam shvatio, ali zapamtio sam da je za pčelu pomorandža velika, a za čoveka mala, tj. da je istovremeno i velika i mala – kako za koga. Nakon tog zbunjujućeg saznanja privremeno sam odustao od filozofije i bacio se na čitanje Tri musketara.
A onda, više godina kasnije, otkrio sam da su stvari zapravo mnogo komplikovanije od problema sa veličinom pomorandže. Stari Grci nikako nisu mogli da se slože da li postoji mnoštvo stvari, što je bilo opšte mišljenje, ili pak samo jedna jedina kako je smatrao Parmenid; da li je sloga dobra, kako je pisao Homer, a čega se inače gnušao Heraklit; da li je kretanje moguće što je tvrdio Antisten, ili da je nemoguće što je učio Zeonon i tako dalje sve do Gorgije koji je tvrdio da u stvari ništa ne postoji.
Sve su to bile zbunjujuće ideje koje čoveku ljuljaju veru u realnost, ali tešila me je misao da je to tako samo u filozofiji i da je sa svetom sve ipak u redu, naročito ako ne čitate filozofiju. U takvom uverenju živeo sam nekoliko narednih decenija, a onda...
CMS eksperiment: simuliranje raspada Higsa
Počeo sam da čitam Paralelne svetove Mičia Kakua. Niko kao Kaku ne može tako jednostavno i jasno da opiše potpuno besmislene događaje koji se inače nalaze u samoj osnovi prirode. Pre svega, što se fizike tiče, stvari su mnogo, mnogo gore nego što sam ranije mislio. Izlazi da su stari grčki filozofi bili u pravu i to svi i u isto vreme, i da stvari zaista i „jesu“ i „nisu“ u istom momentu i da mačka istovremeno i jeste i nije mrtva. Ludnica. A to je samo početak.
Pazite: „kvantna teorija se zasniva na ideji da postoji verovatnoća odigravanja svih događaja, koliko god fantastični ili blesavi oni bili.“ – piše Kaku. Prema tome, sasvim je moguće da se neko od nas u sledećoj sekundi odjednom nađe na Marsu. Ili u Futogu, u Adelaidi ili bilo gde. Sasvim moguće, mada malo verovatno. Toliko malo da se to ipak ne dešava, bar ne svaki dan. Zapravo, na takav događaj, kaže Kaku, morali bismo da čekamo duže od životnog veka kosmosa.
Ali ludnica tek počinje. Pazite, imate jezgro atoma i elektron koji obilazi oko njega, ali u tom svom kretnju elektron se nalazi na mnogo mesta – istovremeno. Još jednom: u istom momentu je na mnogo mesta (što je odlično jer da nije tako, kaže Kaku, kosmos bi se dezintegrisao). U tom svom plesu elektron formira elektronski oblak. E sad ovde nastaje prava magija, veća od bilo koje druge opisane u najfantastičnijim romanima.
Dok elektron ne gledate on ima svoju talasnu funkciju i nalazi se svuda. Ali ako ga pogledate (počnete recimo da vršite merenja), talasna funkcija se urušava i elektron prelazi u konačno stanje. Evo Kakuovog primera sa drvetom: drvo može da bude uspravno, oboreno itd. I dok ga niko ne pogleda drvo zaista i jeste u svim tim stanjima, istovremeno. Kada drvo pogledate, ono tog momenta prelazi u konačno, recimo, uspravno stanje. E to je ludilo. Svojim posmatranjem odrađujete stanje datog objekata.
Još jednom: pre opservacije objekat je istovremeno u svim mogućim stanjima. Da bi smo odredili u kom je stanju treba da ga pogledamo, a tim činom njegova talasna funkcija se urušava i on prelazi u konačno stanje. Nils Bor veli: „Realnost postoji samo ako dođe do opservacije“. Drukčije rečeno: sve što postoji, postoji zato što je bilo osmotreno.
Izlazi da je fizika mnogo šašavija nego filozofija. Zapravo, kaže Ričard Fejman: sa stanovišta zdravog razuma priroda je apsurdna. A fizika samo to konstatuje.
***
A je l’ znate da se svemir ne okreće? To je jako dobro za istoriju, kaže Mičio Kaku, jer da se svemir okreće, putovanje kroz vreme bi bilo uobičajeno i istoriju bi bilo nemoguće pisati.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Komentari
- Recenica "Svojim posmatranjem..." pre odeljka "Jos jednom..." i ceo taj odeljak, tu dodajem.
-
- Nedavno sam gledao video koji je vise puta ponavljao kako mi ne vidimo svetlost vec nas mozak "vidi" i shvata svetlost na osnovu signala iz ociju. Znam za to, ali sam neko vreme na to zaboravio. Imajuci to u vidu, uvodjenje percepcije ima smisla. Percepcija se javlja u nasem mozgu. Osoba koja ima zdrav vid, vidi drvo ispred sebe, a to drvo moze da stoji vertikalno ili horizontalno. Osoba koja je slepa ne vidi drvo uopste. Ta osoba mora da dodje do drveta da ga opipa i tek onda stvara sliku o njemu i ta slika - osecaj je realnost kakvu vidi ta osoba. Dakle, dobar i jednostavan primer kako dve razlicite osobe mogu imati razlicite slike o istom drvetu i njihove realnosti su drugacije.
-
1) Cilj citata nisi razumeo kako sam pretpostavljao. Taj citat se odnosi na tvoje urerenje da je „cilj nauke da prevaziđe zdravorazumsku model realnosti i približi nas onome što realnost zapravo i jeste.“ Itd. A evo i sam se slažeš da nauka „ne tvrdi da naposredno opisuje realnost niti da zna šta je realnost“. Dakle, ako nauka ne tvrdi da zna šta je realnost, kako onda može njen cilj da bude da nas približi onome što realnost i jeste? Pa nikako! Ne može nauka da nas približi nečemu što sama ne zna! A i ne interesuje je. 2) Zaista koliko god da sam čitao o nauci nigde nisam sreo podatak da se „većina naučnika slaže da svrha nauke nije da objasni“. To je zaista čudno pogotovo kada se radi o naučno popularnoj literaturi. Pa šta je svrha takve literature ako ne da objasni??? I šta rade astrofizičari kada opisuju crnu rupu, ako ne objašnjavaju??? Hoking recimo rado objašnjava šta bi se desilo sa čovekom da upadne u crnu rupu. I koju god knjigu nasumice da uzmem vidim isto. Vajnberg u Snovima... (str. 14) piše da je suština nauke „otkrivanje onih objašnjenja koja su ugrađena u logičku strukturu prirode“. I šta on u nastavku radi ako ne objašnjava kada govori o tome zašto je kreda bela? Da, da objašnjava kroz celo poglavlje! I to zove naučno objašnjavanje!!! Zatim OBJAŠNJAVA zašto postoje neutron i proton, jedan neutralan, a drugi naelektrisan, pa kaže: "Objašnjenje opet nalazimo u pojedinostima našeg standardnog modela....“ Pa onda Segan koji u Kosmosu objašnjava kako je nastala posebna vrsta račića, pa kada govori o specijalnoj teoriji relativnosti, šta on radi ako ne objašnjava? A L. Lederman u Božjoj čestici, šta radi ako ne ojbašnjava kako funkcioniše priroda. Itd. Kosmolozi koji govore o evoluciji svemira, šta rade ako ne objašnjavaju? U "Prva tri minuta" Vjnberg detaljno ojašnjava prva tri minuta kosmosa! Uostalom i svi ostali, Grin, Dejvis, Tajson.... Nešto se mi tu ne razumemo. 3) Što se tvoje primedbe o epistemologiji tiče, naučnici o njoj uopšte ne razmišljaju. To im nije čak ni poslednja briga. Zamisli Keplera koji u trenutku otkrivanja prvog zakona kretanja planeta pomisli: „Čekaj, čekaj, a šta na ovo kaže epistemologija" :-). 4) Sad u diskusiju uvodiš i determinizam. O tome nismo ni pričali pa preskačem. To samo zamagljuje ono o čemu smo počeli da pričamo. Nije tema. 5) Kažeš: „...Imajući to uvidu bilo bi logično da iza korica Kakuove knjige zateknem gomilu više matematike koju ne razumem. Međutim, ipak zatičem pitku pričicu koja je mnogo bliža filozofiji nego fizici.“ Ne shvatam: u naučno popularnoj knjizi očekuješ gomilu više matematike koju ne razumeš? Hoćeš matematiku koju ne razumeš, a nećeš pitku pričicu? Ok, imamo različite ukuse, ja ne volim da čitam matematiku koju ne razumem. Što se zadnjeg pitanja tvog tiče (o dejstvu Meseca): odgovor treba potražiti u knjizi, pa ne očekuješ valda da prepričavam knjigu. Knjiga je bila samo povod da kažem nešto o „ludilu“ u osnovi prirode. Nego, besmisleno je da dalje ovako razglabamo i iskačemo iz teme. Ako hoćeš da pričamo o nauci, istini, epistemologiji, antropocentrizmu itd. napiši neki tekst pa ćemo o tome. Ovde tome nije mesto.
Zbog svega toga M. Mlađenović u svojoj sjajnoj knjizi „Moć nauke“ kaže: „... nauka formuliše šta joj izgeda relativno realno, jedan mogući vid realnosti, ali ne tvrdi da naposredno opisuje realnost niti da zna šta je realnost.“
Prema tome, takvim diskusijama se samo udaljavamo od teme i diskusija postaje sve besmislenija. Kakua ne možeš ti rečima i velikim izjavama pobiti (a ni filozofijom), već samo formulama i matematikom (bilo bi lepo da to uradiš jer bi verovatno dobio Nobelovu nagradu). Uostalom, Kaku na početku knjige navodi pedesetak najpoznaijih živih fizičara kojima se zahvaljuje na sugestijama, komentarima, savetima i idejama. Vajnberg, Lederman, Gel-Man, Gut, Dajson, Tajson, Dejvis i tako dalje svi su na ovaj ili onaj način bili uključeni u pisanje ove knjige. Sem toga Kaku u knjizi ne iznosi svoje teorije već knjigu zasniva na teorijama drugih kvatnih fizičara.
2) Primer s teorijom evolucije nisi shvatio kako sam želeo. Ja nisam govorio o sadržaju, već o vokabularu.
3) Tvoj stav o „realnosti“ jeste anropocentričan u tome što polaziš da je realno ono što se tebi (nama ljudima) čini da je realno, a ne šta realnost jeste.
Kažeš da to što Kaku iznosi nije teorija nego potencijalna interpretacija. Pa šta čak da je i tako??? Ti govoriš kao što kreacionisti kažu za darvinizam. Kažu: to je samo jedna interpretacija, a napisana je sanzacionalistički da bi se knjiga bolje prodavala. Idi breeee :-). Hoću da kažem: naučnici još ne mogu da reše problem kretanja zvezda u galaksijama pa imaju potencijalnu interpretaciju tog kretanja uz pomoć tamne materije. A i tamna energija nije još teorijski dokazana, nego služi samo za potencijalno objašnjenje... itd. Pa naravno. Niko ne zna šta se dešava u atomu i zato se prave modeli, teorije, traže se objašnjena, pa i potencijalne interpretacije i naravno, sve dok je zasnovano na nauci, koristi. I sve je to potencijalno moguće i u igri – dok se ne dokaže suprotno.
Ponoviću: priroda je sa stanovišta zdravog razuma aspurdna (Fenman).
Inače prvi link ti ne radi (bar kad sam ja probao).
OK, shvatam šta ti smeta i složio bih se s tobom da se radi o nečem banalnijem, o nekim svakidašnjim pojavama. Ali ovde su u pitanju osnove prirode koje ne poznajemo, nego samo pokušavamo da ih tumačimo i pri tome stvaramo na nauci zasnovane teorije (kad kažem „mi“, naravno, mislim na naučnike, a ne na sebe :-)). Dakle, mnoge teorije su u igri i mislim da ne treba neke odbacivati samo zato što su senzacionalističke. Pa senzacionalistički je bilo tvrditi i da je Zemlja kugla, a ne ploča. Verujem da se u ovomo slažemo – navodim to samo zato da ne bismo nešto odbacili iz pogrešnih razloga (zato što je senzacionalističko). Pustićemo, dakle, da Kaku iznosi i one teorije koje su sa stanovišta ljudske logike čudne, neobične itd. pa čak i kada „aludira da objekat ima svojstva za koja ne zna da ih zaista ima“. Kvantna fizika jednostavno aludira na „svašta“ jer nam je priroda na mikro nivou toliko nepoznata da možemo i moramo da aludiramo na sve (naučno zasnovano) – a na nauci je da izdelje ono što „jeste“. Uostalom, tako su radili i starogrčki filozofi. A i sam Fejnmen kaže da je sa stanovišta zdravog razuma priroda apsurdna. OK?
Dalje, mi jesmo antropocentrični u svemu i toga ne možemo da se oslobodimo. Zar nije antropocentrično i tvoje shvatanje toga šta je realnost? Slažem se sa tobom da treba biti realan, ali bojim se da realnost ne postoji, bar ne onakva kakvu je mi, ljudi, vidimo. Mi možemo govoriti o realnosti samo na nivou većem od atoma, a manjem od Zemlje ili recimo Sunčevog sistema, jer se naš saznajni aparat razvio na tom nivou i za svakodnevne potrebe. A takva realnost ne postoji u svemiru. Boje u svemiru ne postoje (iako ih mi vidimo). Postoji samo zračenje koje naše oko i naš mozak doživljava kao nrp. crveno. Nebulonci iz drugog dela svemira verovatno drukčije vide i doživljavaju realnost. Ili recimo, pčele koje realnost drukčije doživljavaju od nas.
Kažeš da kvantna fizika treba da „objektivizuje realnost“. Pa, mislim da se ona to i trudi, samo što se to ne uklapa u naše poimanje realnosti. A moramo da joj ukažemo visok stepen poverenja jer, kako kaže Brajan Grin u Elegantnom kosmosu, „dugogodišnjim straživanjima, fizičari su, sa skoro nezamislivom preciznošću, eksperimentalno potvrdili sva predviđanja ovih [kvantnih] teorija“.
Dakle, kad se radi o osnovama prirode mislim da je sve u igri, pa čak i takve tvrdnje koje nam izgledaju sasvim besmislene – dogod se zasnivaju na naučnim saznanjima, a što je slučaj sa kvantnom fizikom (ako sam ja od nje uopšte nešto shvatio).
To što pominješ u poslednjem pasusu je takođe jedno shvatanje pred kojim tek stoji zadatak dokazivanja. Dakle, to treba uvažavati, ali taj pristup ne obara ovo što iznosi Kaku.
U svakom slučaju, u moj tekst govori o tome koliko je sve ovo o čemu pričamo „zaguljeno“ (ludilo) što, po meni, i ova naša diskusija dokazuje.
Ne radi se o tome da drvo postaje uspravno zato što ga je i kada ga je neko pogledao, već što je njegovo stanje neko opazio – bilo kako. Što se kvalntne fizike tiče drvo je u svim mogućim stanjima - pre nego što ga neko opazi. Ali kad ga neko opazi onda vidi (shvati, zaključi...) da je drvo uspravno pa i za kvantnu fiziku ono postaje uspravno.
Hm, verovatno nisam najjasnije objasnio. Evo ponovo, malo drukčije. Mačka (ona, Šredingerova) je u kutiji i možda jeste, možda nije živa. Za kvantnu fiziku ona je istovremeno i mrtva i živa. E a kada kutiju otvorimo – onda vidimo, bolje rečeno opazimo, utvrdimo, namirišemo, čujemo... da je npr. živa. U tom trenutku ona postaje i za kvantnu fiziku – živa.
Interpretacija Ričarda Fajnmena koju ste opisali nije ista što i Kopenhagenška interpretacija. Zove se "Path-integral" formulacija, ma da je doduše slična kopenhagenškoj interpretaciji. Međutim, Fajnmen nije senzacionalista pa je naglasio da je njegov opis isključivo matematički, a ne pokušaj da se opiše stvarni proces koji se po njemu NE MOŽE meriti.
Međutim, pored ove dve navedene interpretacije postoji i treće (koje sam i pokušao da prikažem), a zove se relaciona interpretacija. (doi:10.1007/BF02302261 , http://dx.doi.org/10.1007%2Fs10773-006-9125-0).
Prema ovom tumačenju rezultat eksperimenta sa duplim prorezom je interakcija posmatrača (mernog instrumenta) i objekta koji se meri - odnosno fizičke interakcije sa mernim objektom. Tj. rezultat eksperimenta ne opsiuje karakteristike objekta koji merimo već i posledicu interakcije mernog instrumenta i objekta.
Pa se tako u radu: "Relational Interpretation of the Wave Function and a Possible Way Around Bell’s Theorem" kaže:
"This relational picture leads to a new perspective onto the quantum mechanical formalism, where many of the “weird” aspects, like the particle-wave duality, the non-locality of entanglement, or the “mystery” of the double-slit experiment, disappear. "
Jasno mi je da je mnogo egzotičnije drugačije objašnjenje gde mi kao posmatrač menjamo realnost samim činom posmatranja znatno interesantnije. Takva vrsta mentalne onanije dobro prodaje knjige i naučno popularne emisije. Ali priroda je prelepa upravo u njenoj jednostavnosti, a ne u mističnosti. Sa druge strane što se pre manemo ovih antropocentričnih objašnjenja to ćemo bolje razumeti prirodu.
Za kraj zamislite kako ajkule koje imaju posebno čulo za elektromagnetno polje percipiraju svet....to čulo bi nam dalo značajnu prednost u razumevanju ovakvih pojava, ali to je druga priča.
Treba imati u vidu da je u gornjem tekstu samo ukratko prepričano ono o čemu se u knjizi govori na nekoliko desetina strana. I prepričano je onako kako sam ja shvatio to što sam pročitao. Sem toga, sve to i nije bitno za ovaj tekst jer je njegov cilj bio da na pomalo šaljiv način pokaže kompleksnost prirode, ili bolje rečeno našeg sadašnjeg shvatanja prirode. Uostalom, poznata je izjava Fejnmana da niko ne razume kvantnu mehaniku – s čim se slažu i ostali fizičari koji se tom temom bave. Isto tako, niko, pa ni Ajnštajn, nije uspeo da obori kvantnu fiziku.
Što se tiče kopenhaške grupe fizičara (u kojoj se inače nalaze neka najveća imena fizike 20. veka), zaista se ne bih usudio da tvrdim da je ona „zaslepljena“, čak i da sam i sam fizičar koji odlično poznaje kvantnu fiziku.