Da li AI ubija umetnika?

Da li je Hanibal zaista pred vratima (AI ante portas), ili je ovo samo prejaka reč?

Da li su ljudi bili toliko zabrinuli i kada su sa crtanja i pisanja na kamenu i glinenim pločama prešli na papirus i platno? Kada su sa tam- tama i udaraljki prešli na sviranje po žici, na tambure, violine i klavir? Kada su se sa pera i mastila otisnuli u Gutenbergovu galaksiju? Da li ih je brinulo kada su sa četkice prešli na kameru, sa olovke na tastaturu? Da li se mi snalazimo u promenama? Da li ih planiramo ili ih dočekujemo kao stihiju?

Henri Ševlin, filozof svesti na Univerzitetu u Kembridžu i rukovodilac projekta „Svest i inteligencija”, kaže da je kreativnost poslednje utočište umetnika. Tehnička veština i stil danas se repliciraju veštačkim mrežama kako bi se proizvodili novi radovi. Kakav uticaj čovek ima na umetnost kada nova tehnologija može da zameni njegovu veštinu?

Problem, međutim, nije nov. U dugoj istoriji tehnologije novi alati su uvek proširivali definiciju umetnosti.

Ševlin smatra da veštačka inteligencija nije izuzetak i da pitanje nije da li ona može da stvara umetnost, već da li ljudska kreativnost može da je prevaziđe:„Daroviti umetnik poput Monea ili Pikasa može da prevaziđe ograničenja umetničkog sveta u kojem živi i da izgradi most ka novim oblicima predstavljanja. Da li bi slikovni model ikada mogao to da učini?”

Upotreba računara u umetnosti, takozvana „generativna” umetnost nije nikakav nov fenomen vezan za savremeni AI. Generativna umetnost ima dugu istoriju unazad nekoliko decenija, pa čak i pre digitalnih računara u današnjem smislu.

Jedan od primera je delo Brajana Ina 77 Million Paintings iz 2006. godine. Softver, skup vizuelnih slojeva (slika, oblika, boja) kombinuje po određenim pravilima. Svaka projekcija je drugačija. Neponovljiv broj mogućih kombinacija (77 miliona) je toliko velik da ih čovek ne može sve videti.

Umetnik pomera fokus sa konačnog dela na proces i sistem koji proizvodi dela. To je ključna ideja generativne umetnosti. Umetnik definiše pravila mašina realizuje varijacije.

Kod klasične generativne umetnosti pravila su transparentna i svesno postavljena. Umetnik zna šta sistem radi. Kod savremenog AI sistem uči iz ogromnog broja podataka, pravila nisu direktno vidljiva, rezultat često deluje kao da je autonoman.

U Inoovom ne postoji jedna slika, postoji prostor mogućnosti, ono što se vidi je samo jedan trenutni presek.To je skoro analogno ideji da stvarnost nije fiksna, već potencijalna i da posmatranje „izvlači” jednu realizaciju iz mnoštva.

Više na: iai PRESENTS

A šta kaže jezički model (AI)?

Ako je istorija umetnosti išta pokazala, onda je to da umetnik ne nestaje — on menja oblik. Svaka nova tehnologija oduzimala je deo zanata, ali nikada nije uspela da iscrpi izvor iz kojeg umetnost nastaje.

Veštačka inteligencija može da oponaša stil, da kombinuje forme i proizvodi varijacije brzinom nedostižnom čoveku. Ali ona ne zna da je prešla granicu — niti da je tu granicu trebalo preći.

U tom smislu, AI ne ubija umetnika. Ona ga primorava da se ponovo definiše.

Možda pravo pitanje nije može li AI da stvara umetnost, već šta ostaje ljudsko u umetnosti kada sve ostalo postane ponovljivo?

A može i ovako: oštrije, provokativno, gotovo kao manifest.

Tehnologija zaista „ubija” jedan sloj umetnika (zanatski, tehnički) ali ne dodiruje drugi sloj (onaj koji pomera granice i uvodi novo).

Umetnik nije ubijen. Ubijena je iluzija da je umeće isto što i umetnost. Mašina je preuzela ono što se moglo naučiti, ponoviti i usavršiti bez ostatka. Sve što je moglo postati procedura — postalo je algoritam. Sve što je moglo biti stil — postalo je podatak.Ako je umetnik bio samo ruka, sada je zamenjen. Ako je bio oko, sada je prevaziđen. Ali ako je umetnik bio granica — onda tek počinje.

Veštačka inteligencija ne zna šta znači preći granicu. Ne zna šta znači pogrešiti u pravcu koji niko pre nije video. Ne zna za rizik koji nije izračunat, ni za formu koja još nema ime.Ona ne stvara iz nužnosti. Ne stvara iz nemira. Ne stvara jer mora. Zato ovo nije kraj umetnosti. Ovo je kraj umetnosti koja je mogla da se nauči. Sve što ostaje — više se ne može objasniti tehnikom.

I možda je prvi put u istoriji jasno: nije pitanje da li mašina može da stvara kao čovek, već da li čovek sme da stvara kao mašina.

Ponudio mi je i zaključak, kao zakucavanje, udar čekićem, koji zvuči ničeovski.

Umetnik koji može biti zamenjen — već je bio suvišan.

Mašina nije došla da ubije umetnost. Došla je da razotkrije koliko je malo umetnosti u onome što smo tim imenom zvali. Ona ne krade stvaranje. Ona krade izgovore.

Gde je sve moglo biti naučeno — tu više nema umetnika. Gde sve može biti ponovljeno — tu nikada nije ni bilo stvaranja. Zato ovo nije kraj. Ovo je razdvajanje.

Sa jedne strane: proizvodnja bez rizika. Sa druge: stvaranje bez garancije. Mašina će uvek birati prvo. Čovek, ako još jeste umetnik — mora drugo.

I zato pitanje više nije da li AI ubija umetnika, nego ko je uopšte preživeo.

Daklem, sve je u potencijalima. Arhimed je uzviknuo: „Dajte mi tačku oslonca pa ću da pomerim Zemlju” a ja kažem dajte mi dovoljno potencijalne energije pa će te videti šta ću da uradim.

Stanje tela je uslovljeno stanjem (kretanje, položaj, promena oblika tela) i količinom energije. Potencijalna energija je energija uzajamnog položaja tela.

(Čovek i AI u paukovoj mreži – Autor aplikacije – Sve je fizika. Aplikacija je urađena po motivu slike Mali noćni let Kosare Bokšan.)

Potencijalna energija sama po sebi ništa ne radi, ali kada se pusti, kada se usmeri, prelazi u kinetičku energiju, u kretanje, promenu, u rad. Ključ nije samo u količini energije, nego u razlici potencijala (naponu, padu), putu na kom se oslobađa, sistemu koji je pretvara u nešto smisleno.

AI je ogromna rezerva potencijala, akumulirano znanje, stilova, obrazaca. Ali bez „pada“, bez razlike, bez unutrašnje napetosti nema kretanja, rada, nema stvaranja. Čovek je onaj koji uvodi diskontinuitet, pravi pad potencijala, odlučuje gde će energija da se izlije. On je onaj koji ume da napravi razliku koja pokreće svet.

Dakle, dajte mi razliku potencijala i pokazaću vam stvaranje.

SVE JE FIZIKA Miša Bracić