Prošlost, sadašnjost i budućnost su privid

U specijalnoj teoriji relativnosti prostor nije zakrivljen a vreme ne usporava. Jedinstveno je vreme u celom prostoru. U opštoj teoriji relativnost, masa zakrivljuje prostor, a zakivljeni prostor (možemo da kažemo i gravitacija) i usporava vreme. Vreme usporava i brzina kretanja. Eksprimentalo je potvrđeno da vreme ne teče isto na površini Zemlje i na GPS satelitima. U središtu Zemlje nema usporenja vremena jer je tamo gravitacija nula. Zanimljivo je pitanje koliko je usporenje vremena u odnosu na osnovno vreme, vreme bez usporenja. Po formuli Δt' = Δt * sqrt(1 - (2GM) / (rc^2)) dobijamo da je vreme na površini Zemlje usporeno 0.000000573, što je vrlo mala vrednost.

Na pitanje o starosti Univerzuma, po kom vremenu, odgovor je po osnovnom vremenu, vremenu bez usporenja, praktično našem zemlajskom vremenu.

Koncept svemira, kao crne rupe, jeste koncept, do kog je i moja malenkost došla, još davnih dana.  Što se tiče koncepta, da su prošlost, sadašnjost i budućnost samo prividi, treba biti obazriv. Ispravno bi bilo- i jesu, i nisu. Na nivou ,,položene osmice'', ili beskraja, ali onog beskraja, koji se nalazi izvan i oko naše crne rupe(svemira), moglo bi se reći, da se prošlost, sadašnjost i budućnost odvijaju istovremeno, odnosno, trenutno.  Svet beskonačne frekvencije. Beskonačna frekvencija znači, da je za opisivanje njene amplitude, potrebno beskonačno vreme. Svest u ovom beskraju, nije fragmentirana, već je kontinuirana. Njoj je sve trenutno dostupno. Celovita svest, koja beskraj prostora i vremena, doživljava, kao večno sada. Ali, u našem palom svemiru, prošlost, sadašnjost i budućnost, jesu fragmentirani, tj. svest je fragmentirana. Mi možemo zamisliti večno sada, u čijem se okviru realizuju prošlost, sadašnjost i budućnost, ali ne možemo to i doživeti, jer nam je svest rasparčana, ili razvučena.  Nije reč o apsolutnoj, već o trenutnoj svesnosti.  Pokušaću to pojednostaviti, pričom o padu u crnu rupu. To me asocira na priču o Hristu na litici, koga je nečastivi iskušavao da skoči s litice,    što Hrist nije učinio.  U našem slučaju, pali anđeo skače u ponor, ili crnu rupu, da bi počinio samoubistvo, ili samoponištenje, iako veruje, da je to put ka njegovoj afirmaciji, kao oca i boga. Želi ono, što mu je zabranjeno, jer je , u biti, nemoguće.  Znamo, da bi takav anđeo, bio razvučen silinom gravitacije, ili padanja. Šta bi se dogodilo, sa njegovom svešću, a šta bi pretrpelo njegovo-večno sada. Bez obzira, kako posmatrali prošlost, sadašnjost i budućnost- u nizu, ili u tri koncentrična kruga, u čijem je središtu prošlost- moramo primetiti, da je budućnost, najizloženija delovanju gravitacione sile.  Vreme u njoj, najsporije protiče. Iako prva pada u crnu rupu, zbog dilatacije, poslednja stiže  i odvija se za nas. Sadašnjost sledi pre nje, a prošlost prva dolazi, iako poslednja pada u crnu rupu. Svest anđela doživljava, sve veću defragmentaciju. Gravitacioni udar crne rupe, na budućnost anđela, proizvodi impuls, koji se kreće ka njegovoj prošlosti. Taj impuls, kida svest anđela na fragmente, ili ono, što on doživljava kao sadašnji trenutak. Večno sada, zamenjuje trenutno sada.  U beskraju, svest je anđela fluktuirala između prošlosti i budućnosti, u okviru večnog sada. Njegovo stvaranje, kao prošlost, i sve što je usledilo, kao njegova budućnost, bili su uvezani u večnoj sadašnjosti. Večnost nema ni početak, ni kraj, već samo jedno apsolutno ili večno sada. Anđelov pad u crnu rupu, menja kontekst. Njegova samoubilačka budućnost, jeste stvarni uzrok svega, iako se iz vizure pada, doživljava kao njegova posledica.  Ovakav koncept, podrazumeva našu krivicu, spoznaju, pokajanje, moral, savest i povratak u jedinstvo i večni život. Ili, verovanje, da je sve unapred predodređeno, što poništava pravu spoznaju, likvidira osećaj lične krivice,  ubija pokajanje, savest i moral, što nas gura ka daljem  i dubljem padu, tj. gura nas u drugu smrt.  Kosmološke teorije i zamisli imaju sposobnost, da prevrednuju sve stvari, zato ih treba sa oprezom konzumirati.  Prošlo je vreme, kad su služile samo naučnoj spoznaji. Danas, često služe i kao izvor manipulisanja nad umišljenim pojedincima i  masama. Ova moja simbolična priča, imala je za cilj, da upravo ukaže na taj problem. Kad su koncepti neproverljivi, onda i nije presudno, da li ih pišu profesionalni fizičari, ili laici. Sve se svodi na verovanje. Često se bestidno prikači izraz ,,naučno'' verovanje ili verovatnoća, samo da bi se poturile zamisli, koje ubijaju našu čovečnost i anesteziraju našu savest. 

Vreme je mera promene entropije, do god entropija nije maksimalna, vreme mora da postoji inače termodinamički procesi nisu mogući. Moja pretpostavka koja proističe iz gore rečenog je da je vreme promenljiva kategorija, što je entropija niža, to vreme ide brže. Kako se entropija bliži maksimumu, vreme se sve više usporava, da bi na kraju (kad entropija dostigne maksimum) ono usporilo i na kraju prestalo da postoji. Ukoliko je tako, procenjena "starost" vasione nema veze sa stvarnošću, jer je vreme ranije išlo puno brže, pa je vasiona puno starija od onih 14 milijardi godina. Tada verovatno ni postulirana "inflacija" nije potrebna, vremena je bilo dovoljno!
Kad smo već kod toga, ako je vasiona stara 14 milijardi godina, po kom je to satu obzirom da čika Ajnštajn kaže da ne postoji apsolutno vreme i da svako ima svoj sat?
Unapred se radujem komentarima.